Mirko Pladunjala 22 – Muke izdavačke 2

  • Imate zadovoljstvo da čitate priču koji zajedničkim snagama pišemo Sofia i moja malenkost.  Ako nekom čudnom igrom slučaja niste čitali prethodne nastavke sage o Mirku, nesuđenom piscu, čija knjga može da promeni tkanje svemira, onda kliknite OVDE. Ako imate neku želju, predlog, ideju za dalji razvoj priče slobodno ostavite komentar.

Mirko je iz kancelarija Izdavačke kuće Prkno izašao tresući se, grabeći vazduh brzim i kratkim udisajima. Teturavim korakom je prešao nekoliko metara. Naslonio se na zid zgrade i zatvorio oči, nadajući se da će tako zaustaviti bubnjeve koji su mu udarali u glavi.
„On će meni da priča o izdavačkoj etici! On?! Svaka njegova knjiga je veliko ništa, najodvratnije smeće“, huktao je Mirko. „Kako sam mogao da padnem tako nisko i da odem kod onog lešinara?“
Ljudi su prolazili i niko nije odvojio na Mirka dve sekunde svoje pažnje. Jasno je kao dan da je ili lud ili priča telefonom ili još verovatnije i jedno i drugo.
„Tako mi i treba, kad su mi mozak pomutili snovi o brzoj slavi. Najvće knjiga ikad napisana ne sme da se provlači kroz blato i ruke mediokriteta. Nju treba da čitaju samo odabrani.“
Čim je izgovorio te reči, Mirko se trgnuo. Znao je gde mora da ide.
Pun samopouzdanja uputio se ka delu grada u kome su se nalazile samo predratne vile. Uprkos brojnim ratovima, sankcijama, političarima i ostalim nedaćama, činilo se da ovo područje živi po sopstvenim pravilima. Baštovani sređuju dvorišta od nekoliko desetina ari, guvernante paze na decu, vlasnici kuća od više stotina kvadrata sede u pletenim stolicama ili igraju tenis ili se nehajno bave životom na način onih koji su kroz decenije i vekove upijali bogatstvo i sve privilegije koje takav položaj donosi.
Zastao je pred kapijom od kovanog gvožđa. Na levoj strani stajala je mesingana tabla preko koje su kitnjastim slovima bile ispisane samo dve reči: Libri electi.
„Elitne knjige“, osmehnuo se Mirko.
Pritisnuo je zvonce i napeto iščekivao nekoliko trenutaka.
„Da“, začuo je miran glas, koji je odavao dosadu.
„Ja sam Mirko Pladunjala. Hteo bih da razgovaram sa gospodinom Timotijevskim. U pitanju je jedna knjiga, moja knjiga“, odgovorio je Mirko glasom za nekoliko oktava višim od uobičajenog.
„Gospodin FON Timotijevski nikoga ne prima van zakazanih termina.“
„Molim Vas, treba mi samo pet minuta. Pitanje je života ili smrti.“
Nastupila je tišina. Mirko je već izgubio nadu da će ga pustiti, kad se kapija tiho otvorila. Stigao je do velelepne vile.
Pred vratima je stajao batler uštogljenog držanja.
„Pođite za mnom“, rekao je. „Gospodin Fon Timotijevski Vas čeka u biblioteci. Pretpostavljam da nemate vizit karticu?“
Mirko je odmahnuo glavom.
Mirko je uprkos ličnom preziru prema plemstvu i bogatstvu, zadivljeno razgledao oko sebe. Cipele su škripale u dodiru sa izglačanim parketom, kroz decenije natopljenim litrima znoja mnogobrojnih sluga. Zidove su krasili portreti Fon Timotijevskih predaka, sve ih je krasio hladan pogled ispunjen prezirom i nadmenošću. Stigli su do bogato izrezbarenih vrata. Batler je pokucao i nakon što je čuo napred, otvorio je i propustio Mirka.
Bio je zapanjen prizorom. Nozdrve su mu se ispunile mirisom papira. Soba od pedesetak kvadrata bila je pretrpana knjigama. Primetio je dve masivne kožne fotelje visokih naslona, iznad kojih je stajala po jedna lampa. Mirko je mogao da zamisli kako sedi u ovom čitalačkom raju.
„Priđite.“
Mirka je glas prenuo iz sanjarenja. Setio se zašto je došao.
U jednoj od fotelja, sedeo je muškarac, uskog lica, prodornih očiju, prosede kratke kose, vrhova negovanih brkova okrenutih na gore.
Kao da smo u devetnaestom veku, pomislio je Mirko. Ništa manje nije bio iznenađen ni domaćinovom garderobom. Crne lakirane cipele, crne pantalone, bela košulja,  leptir mašna i najčudnije od svega, svileni kućni mantil umesto sakoa.
„Izvinite što Vas dočekujem u ovako neformalnoj garderobi, ali nisam očekivao goste“, rekao je Fon Timotijevski, savršeno akcentujući svaku reč, ne pomerajući se iz fotelje.
Mirko je pružio ruku, ali domaćin nije odavao da nameru da želi da se rukuje. Pisca najvažnije knjige u galaksiji nije pokolebao hladan pristup.
Znao je da Fon Timotijevski pripada književnoj, ali i društvenoj eliti, budući da pripada retkim ostacima plemstva, koje je uspelo da preživi srdačan odnos prethodnih vlasti.
“ Izvinite što Vas ometam, ali morao sam. Vidite, napisao sam knjigu koja…“, započeo je Mirko.
„Polako, mladiću. Moram odmah da vam kažem da od toga neće biti ništa. Suviše ste mladi da biste napisali knjigu. Vi ste možda napisali nešto, ali to sigurno nije knjiga.“
„Uz dužno poštovanje, nije u pitanju nešto, već najbolja knjiga ikad napisana“, stao je Mirko u odbranu svog dela, vadeći sveščice sa zelenim koricama.
‘’Sklonite taj kupus sa mog stola. Primio sam Vas samo zato što mi se dopada Vaša energija. Verujem da vam je poznato da sam Libri electi osnovao pre trideset godina, zaprepašćen stanjem u domaćoj, nazovi, književnosti.“
Mirko je klimnuo glavom, a plemić je nastavio.
„Pored mene, tu je još i deset mojih prijatelja.“
Savet jedanaestorice, grupa nezamislivo strogih kritičara, koji su sahranili svaku knjigu, osim onih koje su sami napisali, razmišljao je Mirko.
„Da bi objavili Vašu knjigu, moraju svi članovi da se slože sa tim. Ali kao što rekoh, suviše ste mladi. Da bi ste napisali knjigu, treba Vam životno iskustvo, obrazovanje, pre svega književno. Morate da poznajete teoriju književnosti.“
„Pročitao sam svaku moguću knjigu o teoriji književnosti, kako sa istoka tako i sa zapada, od Aleksejeviča do Mileta“, odvratio je Mirko gubeći strpljenje. ‘’Ovo što sam napisao je…“
„Nena potrebe da gledam, slušam Vas i jasno mi je da još niste spremni i da ste suviše mladi. Pravilnik naše izdavačke kuće lepo kaže da knjigu može objaviti samo član stariji od pedeset i pet godina, knjiga mora biti prava književnost, napisana po najvišim standardima.“
„A kada bih Vam platio?“
„Gospoda ne govore o novcu, ali kada bi morali, cifra bi bila sledeća.“
Čuvši cifru, Mirko je zatreptao.
„To je više od dvadest puta skuplje u odnosu na ponudu, koju mi je dala izdavačka kuća Prkno. Jeftinije bi bilo da je ručno prepisuju manastirski prepisivači.“
„Vrhunska književnost zahteva i najbolje moguće izdanje, specijalan papir, prepisivače ako treba, kožni povez. Kao što rekoh, Vi ste, mladiću od prave književnosti udaljeni bar tridest godina. Dovoljno sam izgubio vremena na Vas“, rekao je Fon Timotijevski, podigavši zvonce koje je stajalo na stolu. Ubrzo nakon što je zvuk zamro, ušao je i batler.
“Zvali ste me?“
„Molim te, isprati ovog gospodina najbržim putem.“
Mirko je u pratnji batlera izašao iz kuće.
„A šta mu je značilo ono o najbržem putu?“, upitao je Mirko.
U nemoćnom besu, Mirko je zamahnuo pesnicom ka ogradi, iza koje su i dalje besomučno lajali psi veličine teleta.
“Lažni elitistii! Čućete vi još za mene!“
Batler je bez reči izvadio srebrnu pištaljku iz džepa sakoa i prodorno dunuo u nju. Začu se lavež i tri psa krvoločnog izgleda ustremiše se ka Mirku. Mirko je pojurio ka ulaznoj kapiji, sve vreme osećajući vreo dah iza sebe. Uspeo je da se dohvati ograde i prebaci na drugu stranu. Tek kada je osetio promaju, shvatio je da mu je neki od pasa skinuo zubima stražnji deo pantalona.
Sa otvorenim zadnjim delom pantalona, Mirko je krenuo svojim putem.

Slobodno napišite komentar...

%d bloggers like this: