Teri je u svojim memorijskim kolima nosio megabajte i megabajte knjiga, mada nijedna nije bila iz ovog univerzuma. Svejedno, pustio je direktora da šeprtlja, čitajući prvo o nekom ludaku što juriša na vetrenjače*, pa o nekim damama u dugačkim haljinama i s patološkim interesom za tuđa primanja**. Potom je ljudski primerak s nezdravo velikim mamilarnim žlezdama*** donela još knjiga, trpajući ih u ruke izbezumljenog Martina. Direktor joj nije posvetio više od letimičnog pogleda, što natera Terija da se zainteresuje za nju protiv svake logike.
Pošao je za njom kad je napustila sobu. Izgleda da je očekivala neku vrstu zabrinute reakcije, pa ga je sačekala.
-Samo nek nastavi da čita – tiho je rekla, pazeći da je Martin ne čuje. – Nešto će već upaliti.
-Zvuči vrlo eksperimentalno – Teri se pažljivo zagledao u njene oči boje ćilibara, zumirajući sliku do dužica i pora na koži. Ni izbliza ni izdaleka nije joj nalazio manu. Boravio je dovoljno dugo na ovom svetu da zna da joj obrve nisu savršene po merilima lepote – nisu bile očerupane ni nacrtane. Trepavice nisu bile veštačke, čak ni premazane maskarom (bilo ih je tačno 653****), a usne su bile ni tamo ni ovamo, sasvim normalan nenapućen prirodni primerak seta za govor i ljubljenje. Kosa se presijavala u zavisnosti od količine svetla koja je padala na nju, i najbolje što je mogao da uradi bilo je da je uporedi sa bojom očiju i konstatuje kako se savršeno slažu. Frizura joj je ličila na komadić vate koje su njegovi mentori stavljali na praznične ornamente u imitaciji snega, što mu izmami osmeh. Sviđalo mu se kako joj pramenovi uokviruju lice, za razliku od čvrsto utegnutih punđi, repova i koječega. Podsećala ga je na zalutalo vrapče. Zapitao se zašto tako razmišlja o njoj, kao i kako da prestane, i da li ljudi imaju ekvivalent ovoga kroz šta njegova procesorska kola sad prolaze. Zapitao se i da li je morao toliko ljudskih psiholoških instanci da učitava pre putovanja.
Dok je Teri razrađivao esej u svojoj glavi, u Zoričinom svetu poimanja nije prošlo ni dve sekunde. Sve što je ona za to vreme stigla da pomisli, bilo je: Kako je visok i galantan, Bože, obožavam njegov osmeh, praćeno sa Zorice, glupačo, saberi se.
-Ovaj, da… Eksperimentalno, svakako – odgovorila je. – Tek smo maltene juče shvatili šta treba da se radi.
-Izgleda da čitanje klasika ipak nije dovoljno – napomenuo je. Prošao je pored uobraženog direktora klinike dok je ovaj davio reporterku nazovi teorijama, i čuo je dovoljno iz drugih soba da shvati o čemu se radi. Ali njegovim auditornim senzorima kadrim da detektuju cičanje šišmiša, njen tonalitet prijao je van očekivanja. Davno nije čuo glas tako blaženo lišen prenemaganja.
-Klasika ima mnogo, baš kao i ličnosti, i treba ih pažljivo spariti. Znate, to Vam je kao ona izreka ‘’sto ljudi – sto ćudi’’, samo što se u našem slučaju odnosi na knjige.
-Zanimljiva teorija – Teri se rastravi shvativši da je nenamerno uključio blagi zvuk predenja.
Zorica je to detektovala kao duboki baršunasti glas, što je natera da pocrveni. Skrenula je pogled, pokušala nešto da izmuca i stala.
-Kako… ne znam… kako da Vam objasnim…
Ani Karenjini se ovako nešto nikada nije desilo, ogorčeno je pomislila.
-Ne, razumem. Samo, kako znate koja knjiga je prava? – Teri se sad mrštio.
-A, pa to uglavnom prepuštamo članovima porodice. Ako je pacijent, da tako kažemo, pomalo romantična duša, najbolji izbor je Džejn Ostin, ili sestre Bronte. Nije da to čitam, ali… Pustolovima više odgovara Karl Maj i njegovi zapadnjaci, zanesenjaci se bude uz Artura Klarka i Isaka Asimova. I tako.
-Zaista – pogledao ju je, nadajući se da deluje kao da je nutka da nastavi, a ne kao da se davi.
-Zapravo, malo je komplikovanije od toga, nisu svi tako jednostavni. Našoj prvoj pacijentkinji mesecima su čitali čiklit romane, bez ikakvog učinka.
-I šta ju je probudilo?
-Ana Karenjina, zapravo.
-Pa to je isto neko ljubavno… – Teri je brzinom od 500MB/ms prelistao svoje foldere. Sve što je našao bila je fusnota o slučaju koji je Odbor Agencije odbacio uz nerešeni rezultat glasanja. Rizikovali su da puste Lava da završi roman, nazvavši ga remek-delom za sva vremena, naspram povećanog broja nezadovoljnih domaćica koje su nakon toga pohrlile na železničke stanice.
-Da, ali ne bilo kakva ljubavna knjiga – Zorica je vatreno uzela svoju ljubimicu u zaštitu. – Ana Karenjina je vanvremenski klasik. Ako znate o čemu se radi – Teri na njen upitni pogled klimnu glavom i ona zadovoljno nastavi, – onda možete na osnovu toga da zaključite nešto i o Jasmini. Našoj prvoj pacijentkinji.
-Kao i Ana, verovala je da je sretna, a onda je shvatila da je život više od konvencionalnih pravila, pa je uzela stvar u svoje ruke? Bila je nesretno zaljubljena? Takav tip ličnosti?
-Baš tako, ali i dublje od toga – Zorica mu se osmehnu, zbog čega neka njegova kola prestaše da rade na delić sekunde. Počeo je iskreno da se brine da žena nije agent konkurentske firme, na zadatku da ga omete i možda implantira virus. Za svaki slučaj, skenirao ju je još jednom. – Ne razumem se u psihologiju, ali, kao što rekoh, u takvom je stanju bila kad je upala u komu, da joj je Ana Karenjina savršeno odgovarala. Igrom slučaja, to je moja omiljena knjiga.
-Verujem. Delujete mi kao neko ko sasvim drži život u svojim rukama – Teri nije bio siguran zašto je to rekao. Prebacio je fokus na kola koja su vrtila podatke o nečem što nije bila žena ispred njega. – Kopka me jedna stvar: kako odlučite šta je klasik? Od toliko knjiga…
-Pa sad, klasik je klasik, to svako zna – Zorica se nasmeja, na šta Teri ustuknu. Nije naredio snjimanje tog smeha, a upravo je prisustvovao izvršenju tog čina. U triplikatu.
-Stvarno?
Možda je bolestan. Definitivno virus. Zašto bi inače razmišljao ovako sporo?
-Klasik je knjiga koja uglavnom nadživi pisca – Zorica sleže ramenima. – Dobra knjiga koja nosi poruku za sva vremana. Aktuelna za čitanje u bilo koje doba. Sa takvim likovima svi mogu da se poistovete, ili ih prepoznaju. To su prava remek-dela.
-Naravno – ali, mogu li da Vas zamolim nešto? Voleo bih da upoznam Jasminu. Rekli ste da je prva pacijentkinja?
Zoričin pogled je na trenutak osvetlila iskra nade, ali nakon što je čula Terijevu molbu, vratila se u porfesionalni stav.
-Vi ste novinar? – sumnjičavo ga je odmerila.
-Sačuvaj bože! Da jesam, pitao bih za onog uobraženog kako-se-zvaše, malopre smo prošli pored njega.
Kad je Zorica klimnula, čestitao je sebi na dobroj proceni. Niko nije voleo nesposobne direktore. Provirio je u sobu, osmotrivši prizor Martina kako žonglira sa pet otvorenih knjiga. Delovao je uspaničeno, i Teri polako zatvori vrata, bez želje da ga ometa.
-Možemo li da krenemo sada, molim Vas?
***
*ludak što juriša na vetrenjače bi bio Don Kihot
**te dame bi bile gospođice iz Razuma i osećajnosti by Džejn Ostin
***mamilarne žlezde su, znači, ženske grudi
****legenda kaže da ljudska bića imaju po 200 dlaka na gornjim trepavicama, duplo manje na donjim(sveukupno oko 300 za jedno oko), što će reći da, po Terijevom proračunu, naša Zorica ima vrlo guste trepavice
Iz tastature i malih sivih ćelija Sofije i moje malenkosti
slika by Pixabay
Ostali delovi Vogonskog pripravnika su OVDE