Mirko Pladunjala 18 – bolnica, klasici, muške frizure

Možda je sam kraj petka, ali Mirko je ipak tu. Prethodni nastavci su ovde. Ako vam se ovaj serijal dopada (ili ne dopada) krivi smo Sofia i ja.
*****
„Bio je to starac što je sam samcit, u malom čunu, ribario u Golfskoj struji a da, eto, za osamdeset i četiri dana, nije ulovio ni jednu jedinu ribu…“
„…u susednoj sobi, u koju K. Uđe sporije nego što je mislio, izgledalo je na prvi pogled isto onako kao i prošle večeri…“
„Gilgameš, je čuo reč gospodnju
i pozvao sve knezove iz naroda.
Sa Enkiduom je ušao u dvoranu.
I Gilgameš otvori usta i reče:“
„Ali odista, Dorijane, koiko je Sibila Vejn morala biti drukčija žena od onih koje srećemo. Ima za mene nečeg lepog u njenoj smrti.“
„Jer on je sam taj otrov smiješao. –
Oprostimo sad jedan drugome,
Pa niti moja ni mog oca smrt
Nek ne padne na tebe, Hamlete,
Ni tvoja na me!“
„Čovekoliki majmuni iz pustare nisu posedovali nijedno od ovih svojstava, tako da nisu ni napredovali;
štaviše, već su bili dobrano odmakli putem koji je vodio ka iščeznuću njihove rase. Pedesetak njih nastanjivalo je skupinu pećina što su se uzdizale povrh male, spržene doline koju je presecala spora rečica napajana otapanjem snegova na planinama udaljenim dve stotine milja prema severu. U teškim vremenima rečica bi potpuno presahla i pleme bi tada živelo u senci žeđi.“
Glasovi su tiho strujali prostorijom.
„Kao u biblioteci, zar ne?“
„Da, samo što smo sada u gradskoj bolnici, a ne u biblioteci.“
Na odeljenju su skoro sve sobe bile ispunjene pacijentima u komi. Pored svakog kreveta neko je sedeo i čitao.
„Hvala ti, Jasmina, stvarno si nam od velike pomoći. Treba nam svako ko ume lepo i izražajno da čita drugima.“, rekla je Zorica devojci u kolicima, koja je držala otvorenu knjigu preko kolena. Sin lovca na medvede, pisalo je iznad slike mladića u odeći od jelenske kože, koji samo sa nožem u ruci stoji naspram razjarenoga medveda. Zorica se nasmešila na pomisao da je jedan do najpopularnijih pisaca o Divljem zapadu, Nemac koji nikada nije bio u Americi.
„Nema na čemu, to je najmanje što mogu da uradim. Ipak sam se ovde onoliko izležavala. Jedino mi teško pada što sam još uvek slaba da hodam, pa moram da se vozim u ovim kolicima.“
„Bolje je tako dok ponovo ojačaš. Važno je samo da si sada dobro i da si se probudila iz kome. A ako baš hoćeš, mogu naši majstori da ti malo srede kolica. Neke roze šipke, pufnasta sedišta i tome slično.“
„Samo mi fali da privlačnim još više pažnje, kao vila invalidskih kolica. Nikad ne bih izašla iz kome da nije bilo tebe, Zorice“, odgovorila je Jasmina. „I toga što si se setila da mi čitaš pravu knjigu. Da sam morala da slušam opet nešto u stilu Aninih nestašluka, sigurno mi bi mi to bilo poslednje.“
„Imala sam sreće“, skromno je odvratila sestra, iako su joj se grudi dodatno nadule od neizmernog ponosa, „Dobro je što volim da čitam pravu književnost.“
„Šteta samo što će sve zasluge pokupiti onaj uštogljenko“, progunđala je Jasmina glavom pokazujući na Bandovića, načelnika odeljenja, koji je davao intervju televizijskoj ekipi.
„Kako ste došli na ideju da čitate pacijentima?“, upitala je voditeljka, platinasta plavuša, na čijim bi usnama zavidela i pojedina afirčka plemena.
„Vidite, nije to ništa novo. Već se godinama zna da ljudi u komi mogu da čuju svoju okolinu. Mi smo iskoristili tu činjenicu i odlučili da pacijantima čitamo samo određena dela, ono što bi se moglo nazvati klasicima. Ali ne odgovara svakom pacijentu svaka knjiga, zato pokušavamo sa različitim piscima. Moj moto je da treba iskorisiti sva sredstva da se pomogne pacijentima.“
„Vaša plemenitost vam služi na čast. Imate li ideju odakle ovoliko mnogo iznenadnih slučajeva kome?“
„Imam prilično jasnu pretpostavku, ali radije ne bih ništa govorio dok ne budem potpuno siguran. Ne brinite, svu svoju stručnost i znanje sam usmerio u rešavanje ovog problema…”
„Ako ulaže svu svoju stručnost, to baš i nije mnogo”, tiho je prokomentarisala Zorica. „Poznato je da je do skoro bio portir u ovoj bolnici.“
„Za stručnost ne znam, ali mu je frizura potpuni hit. Obožavam muškarce koji prebacuju kosu preko ćele i još se farbaju u neke crvenkst nijanse“, Jasmina je stavila prst u usta, praveći se da će povratiti..
Zajedno su se nasmejale…
„A ti dalje misliš da je tvoj bivši verenik kriv za sve ove slučajeve?“, upitala je Zorica.
„Da, ubeđena sam da je Mirko iza svega. Samo ne mogu to da dokažem.“
Prepustile su se svojim mislima…
Pažnju im je privukla iznenadna gužva. Bolničari su dogurali još jednu ženu u komi. Pratioci su joj bila dva muškarca. Zorica nije bila sigurna šta je neobično kod njih. Nije u pitanju bila garderoba. Jedan je bio obučen kao da je sišao sa naslovnica nekog modnog magazina. A drugi je bio čudno obučen, čak i za ovo moderno vreme.
„Šajkača, gornji deo šuškave trenerke, šorc sa cvetnim dezenom, bele čarape i sandale. E, sad sam sve videla“, nasmejala se Jasmina. „Šta vi ovde sve viđate…“
Džon Teri i Martin Lazni su gledali oko sebe.
„Ima li ovde nekog ko može da pomogne?!“, vikao je Lazni
„Tiho šefe. Nema potrebe da privlačimo suviše pažnje. Moramo što pre da zaustavimo ovog klinca“, tiho je rekao Džon, zabrinuto gledajući odeljenje komatoznih.
„Samo da prvo vidimo da Džejn dobije najbolju moguću negu. Ima li ovde robovidara?!.“
Zorica je prišla i ljubazno im se obratila.
„Gospodo, samo budite smireni, učinićemo sve što možemo da pomognemo vašoj prijateljici.“
„Šta ćete učiniti, baš me zanima?“, nadmeno je upitao Lazni.
Zorica nije odgovarala, samo im je bez reči pružila knjigu.
„Bilo bi dobro da privučete stolicu i da joj čitate.“
Lazni je zbunjeno gledao u naslov koji je držao u rukama.
Migel de Servantes – Don Kihot.
 
 
Korišćeni citati iz sledećih knjiga – Starac i more – Ernest Hemingvej, Proces – Jozef Kafka, Gilgameš, Slika Dorijana Greja – Oskar Vajld, Hamlet – Vilijem Šekspir, 2001 odiseja u svemiru – Artur Klark

Slobodno napišite komentar...

%d bloggers like this: