Mirko Pladunjala 9 – dispečer, pljeske i piši gde stigneš

Sofia i ja se nadamo da će ova priča izrasti u roman, ili barem u novelu…

Čitajte, komentarišite, kudite, hvalite, vodite nas na palačinke i kafu, sve prihvatamo…

Prethodni nastavci su ovde:

**********

 

Mirka je pogodio nenadani nalet inspiracije. Dohvatio je prvi papir koji mu je bio pri ruci i počeo da piše ne dozvoljavajući da ga ometaju bilo kakvi spoljni uticaji. Hteo – ne hteo, čovek je jednostavno morao da se divi Mirkovoj posvećenosti i fokusu. Kad bi se prebacio u režim pisca za njega svet nije postojao. Ni dugačak red ispunjen ljudima sa ubilačkim namerama, ni vrelina roštilja, ni meso koje gori na istom,  ni debeli šef koji urla, ništa nije moglo Mirka da izbaci iz takta. Tek u trenutku kada je počeo da razmišlja o svom pisanju, popustile su blokade i Mirko je čuo svu kakofoniju koja ga je okruživala.

„Debilko jedan!“, bakuta vrišteći crvene kose je Mirka sekla pogledom i rečima.

„Batice, jesi li ti normalan?“, dodao je srednjoškolac sa tanušnim rancem na leđima i još tanušnijim brkovima.

„Šta misliš da ćemo te čekati ceo dan?“, besno je zarežao mladić prekriven teotvažama, i sa ramenima veličine bakinog šifonjera od punog drveta.

„Tu zagoretinu ćeš sam pojesti“, cičala je platinasta plavuša, napućenih usana.

„Dokle ti misliš da te ja trpim ovde?“, vikao je Mirku na uho vlasnik lokala, Pera Pljeskavdžija.

Ko su ovi ljudi? Šta žele od mene? pitao se Mirko. Trepnuo nekoliko puta ne razumevajući šta mu se dešava. Polako je dolazio k sebi.

Sad mu je bilo jasno, opet se pogubio u dubinama svojih misli. U ruci je držao nekoliko stranica ispisanih nemirnim i sitnim rukopisom. Da, da, bio je na poslu. Obično bi uspevao da bude manje-više koncetrisan, ali danas je morao da prizna poraz. Možda je nešto sa mesečevim menama ili mu je jarac ušao u petu kuću ili na neko drugo mesto.

Pera Pljeskavdžija je prišao Mirku i uhvatio ga za revere.

„Ti si stvarno lud. Proklet bio dan kad sam te doveo u ovaj moj eminentni lokal.“

„Eminentni lokal?“, zapenio je Mirko. „Ovo je najgora trovačnica u gradu. U krugu od petsto metara nema ni jednog psa, mačke ili pacova.“

Mirko je skinuo svoju pregaču, bacio je na pod, istovremeno oborivši nekoliko posudica sa kečapom, majonezom i ljutom paprikom.

„Ovde niko nije dostojan mog prisustva. Odlazim sa ove robovske galije koja je želela da mi uništi sve, ali je Mirko jači od toga.“

„Ne glupiraj se nego se lepo hvataj roštilja. Sve ove porudžbine idu na tvoj račun, takođe daj ljudima šta će da popiju, i to naravno ti častiš.“

Nervozni ljudi su aplauzom pozdravili ovakav predlog.

„Dobićete nešto mnogo bolje od besplatnog obroka ispunjenog, ne želite da znate, kakvim mesom. Doživećete nešto jedinstveno, nešto što će vaše bedne živote promentiti zauvek.“

Mirko nije bio ni svestan koliko su njegove reči bile tačne. Znao je da misle da je lud, ali on je znao i više od toga. Naravno da je bio lud, ne može čovek izbacivati velike misli ako nije malo lud.

„Imate priliku da pričate unucima, kako ste prisustvovali rađanju veličine, novog i u buduće, jedinog imena domaće, a što da ne i svetske književnosti. Zato što ja stvaram književnost, koja prelazi sve prostorno-dimenzionalno-vremenske okvire“

Mirko je uzeo papire u ruku, stao jednom nogom na gajbicu sa pivom, podigao jednu ruku u vazduh, ispravio leđa i značajno pogledao prisutne. Uzbuđenje mu je podiglo glas za oktavu ili dve. Nakašljao se i donekle normalnijim glasom započeo da čita.

U međuvremenu Pera Pljeskavdžija je podigao sa poda jedan od listova koji je ispao Mirku. Nije bilo lako pročitati sitan i neujednačen rukopis, te je polako škiljio i sricao. U međuvremenu, Mirko je stigao do vrhunca.

„…Mač je bljesnuo blistavim, blještavim blistajem. Njegova čvrsta ruka držala je sve konce, u rukama,  iako je u pitanju mač a ne konci. Kralj je bio star i odveć slab da maše mačem, pogotovo ne tako blještavim i blistavim mačem. I…“

Mirko se zaustavio u sred rečenice jer je čuo zvuk identičan onome kada se nešto teško sretne sa nečim čvrstim, bez zaustavljanja i usporavanja. Pera Pljeskvdžija je ležao ispružen na podu, i dalje stežući list papira.

Mirko je zbunjeno gledao doskorašnjeg šefa, kad mu se pažnja usmerila na dešavanja ispred kioska. Svi prisutni su počeli da nekontrolisano povraćaju.

Težak i kiseo miris je ispunio vazduh. Mirko nije mogao da izdži te  mirise, te je povratio u leskovačku mućkalicu, koja se krčkala u jednom ćošku roštiljske ploče. Baš kad je razmišljao da li pozove hitnu pomoć ili da pusti nezahvalnike da se sami oporave, Mirku je zazvonio telefon.

„Kako mislite, probudila se?“, Mirko je jedva zadržao suze radosnice, „To je sjajna vest, dolazim odmah.“

Zgrabio je svoje papire i pojurio, ostavivši ljude koji su se verovatno otrovali hranom, njihovoj sudbini. Bolje nisu ni zaslužili kad se hrane gde stignu… 

 

7 thoughts on “Mirko Pladunjala 9 – dispečer, pljeske i piši gde stigneš

Оставите одговор на Shonery Одустани од одговора

%d bloggers like this: