Mirko Pladunjala 29 – Isti se istom raduje

Evo nas ponovo, nadam se da vam još uvek nismo dosadili?znate da smo „mi“  Sofia i ja, dvojac koji silno uživa u pisanju ove priče… Nadam se da i vi uživate, mada znamo da je teško pratiti priče u nastavcima. Khm, možda dođemo i do papirnog oblika…

Ako ste preskočili neki nastavak, svi se nalaze OVDE.

***********

Martin je bio prenapregnut. Već mu je bilo preko glave i ove misije i propasti svemira i Terijevih i Džejninih mućki i svega ostalog. Zapravo, baš ga je bilo briga da li će Mirko uništiti univerzum ili neće. Ako i bude uništen, Martin želi da skonča na nekom lepom mestu, ako ništa drugo, ono bar punog stomaka. Čim je pomislio na hranu, znao je koji sledeći korak da preduzme.

Istrčao je iz sobe i prišao recepcionaru.

„Pretpostavljam da imate političare ovde?“

„Uh, imamo, kako da nemamo“, odgovorio je recepcionar sa gorčinom. „Daleko im lepa kuća, neka idu u tri lepe šargarepe. Upropastiše nas, krvopije jedne. Kud ih spomenuste, odmah mi proradi čir“

 „Sjajno“, odgovorio je zadovoljno Martin, dok se recepcionar u bolovima držao za stomak. „A kaži mi, dobri čoveče, gde oni jedu?“

„Da se ja pitam, jeli bi u kontejnerima. Jedu na najeksluzivnijem mestu u gradu, a i šire, u Pastirskoj mehani.

Obećavajući naziv, pomislio je Martin, setivši se Čobaninovog vilajeta.

„Hvala, idem da posetim te dobre i plemenite ljude.“

„Koje dobre i plementite ljude?! Jeste li vi normalni? Oni su gori od četiri jahača apokalipse!“, vikao je recepcionar.

Martin je mahnuo i veselo odskakutao iz hotela, ne obraćajući pažnju na konobara koji se previjao u bolovima.

Čim ga je taksista dovezao ispred Pastirske mehane, Martin je znao da je na pravom mestu.

Sav slobodan prostor ispred restorana, kao i okolne ulice, bio je ispunjen ogromnim crnim automobilima ispred kojih su sedeli vozači, obučeni u crna odela. Po nadmenom stavu koji su zauzimali, bilo je jasno da voze uvažene ličnosti.

Odlučnim korakom, Martin se uputio ka ulazu. Znao je da obezbeđenje već po položaju tela zna ko pripada ovakvom mestu, a ko ne.

Ispred vrata je stajao živi zid, koji se nadneo nad Martina. Živi zid je bio sačinjen od dvojice mladića koji su imali više mišićne mase nego prosečan bik. Sa tim plemenitim životinjama su delili i veličinu glava, mada je vrlo moguće da im je zapremina mozga bila manja nego što je uobičajeno kod spomenutog govečeta. Ruke su im pokrivale brojne tetovaže, uglavnom verske, koliko je Martin mogao da proceni.  Sunce im se poput reflektora odbijalo od ćelavih glava.

Krijući oči iza uskih crnih naočara, obratili su se nadmeno Martinu.

„Je li, batice, gde ti mišliš da ši pošao?“

„Na ručak, naravno, sklonite se u stranu.“

„Šlušaj, tebra, ovde mogu da udžu samo višoki državni šlužbenici.“

„Slušaj, momak, možda nisam visok kao čovek, ali sam visoki državni službenik“, odvratio je Martin siguran u sebe. Izvadio je svoju legitimaciju i bljesnuo njome ispred očiju čuvara.

„Ja sam direktor Agencije za prostorno-vremenski književni kontinum.“

Na trenutak su čuvari bili zbunjeni, ali su se vrlo brzo pribrali.

„Paži, vamo, dećko“, nastavio je drugi rmpajlija. „Mi žnamo švaku agenciju, grupu, miništarštvo, švakog zapošlenog od čate do miništra. Žnamo ko je na dovoljno višokom nivou da udže u ovaj eminentni lokal. Tebe, ne žnamo. Drugo, tvoj agencija ne poštoji… ammm“, zbunjeno je pogledao u svoje ruke pa u kompanjona.

„Treče“, dodao je poluglasno njegov kompanjon.

„Tako je. Treče, niši došao šlužbenim  autom. Došao ši takšijem, koji nije deo udruženja Funkcioner takši. Žato, crta batice, da ne bi bilo grublje.“

Martin je razmišljao da li da nastavi sa ubeđivanjem ili da odustane, kad se iza njega začuo svileni glas.

„Gospodin je sa mnom.“

Pored Martina je stajao buckasti mušarac u ručno šivenom odelu odličnog kvaliteta.

Promena raspoloženja čuvara kulinarskog raja je bila trenutna. Od Kerbera su se pretvorili u puževe golaće.

„Naravno, gošpodine Drpišiču. Trebao je gošpodin šamo da kaže da je vaš gošt. Šamo udžite.“

Čuvari su se razdvojili i u polu naklonu propustili Martina i Drpišića.

Martin je pratio svog spasioca.

Našli su se u hodniku osvetljenim diskretnom rasvetom pozlaćenih lampi, zidovi su bili obloženi ružinim drvetom, a cipele, u Martinovom slučaju sandale, su im tonule u debeo tepih.

„U planu je da se promeni ovaj hodnik i da se malo osavremeni, znate već, staklo, mermer, čelik, jača svetla“, rekao je Drpišić prateći Martinov pogled.

Ušli su u prostranu salu ispunjenu grajom. Martin se odmah osetio kao kod kuće. Svi prisutni su, sasvim sigurno, bili pripadnici političke elite. Na svakom stolu su se nalazila brda hrane i pića, mnogi su hranu grabili sa obe ruke. Mada, neki su bili u stanju da jednom rukom jedu, a drugom rukom da pipaju svoje pratilje, koje im vrlo izvesno nisu bile supruge..

Istovremeno, čula se zavijajuća buka. Nakon prvobitne pomisli da je u pitanju sirena za slučaj opasnosti, Martin je shvatio da ti krici zapravo predstavljaju pevanje skoro pa gole pevačice. Posle nekoliko sekundi zaključio je da mu se dopada to što čuje, te se njihao u svom ritmu.

Seli su za slobodan sto i konobar se pojavio istog trena. Martin je i dalje bio zbunjen te je njegov domaćin naručio za obojicu.

„Nisam stigao da vam se zahvalim što ste me uveli“, započeo je Martin.

„Nema problema, odmah sam vas prepoznao kao jednog od naših. Zapravo, ja treba vama da se izvinim na ovakvom dočeku“, odgovorio je Drpišić. „Naši čuvari su dobri, ali se suviše strogo drže propisa i jasno je da nisu mogli da prepoznaju nekog od naših, ali sa drugih prostora.“

„Dobro, dešava se, jasno mi je da moja Agencija nije najpoznatija u ovim prostorima“, nehajno je odvratio Martin.

„Nismo se upoznali kako treba. Ja sam Stojko Drpišić, direktor Agencije za svemirska istraživanja.“

Martin je prihvatio pruženu ruku.

„Martin Lazni, direktor Agencije za prostorno-vremenski književni kontinum. Ček, kako svemirska istraživanja? Mislio sam da ste vi još daleko do bilo kakvog istraživanja svemira?“

„Naravno da jesmo, mi se još uvek jedva snalazimo i sa običnim putevima. Kakav svemir, kakvi bakrači. Ali, što bi nas to sprečilo da imamo Agenciju za istraživanje svemira? Treba se nakako uhlebiti i obezbediti brojne beneficije državnog posla.“

Martin se nasmešio sa odobravanjem, napokon se našao tamo gde pripada, okružen sebi jednakima.

„I niko se ne buni što imate Agenciju za svemir?“, čudio se Martin.

„Pusti, bune se povremeno preko interneta. Hvala Svevišnjem što imamo internet, pa onda svi naši protivnici pišu besne tekstove po forumima, blogovima i društvenim mrežama i ne pomišljaju da stvarno izađu na ulice i da nas sve proteraju. Živeo napredak i nove tehnologije!“

Nazdravili su novim tehnolgijama.

„A šta kažu za restorane, automobile i ostale pogodnosti?“

„Isto se bune samo na internetu. Nikad nije bilo lakše vladati stadom. Nezahvalnici, zato što ne razumeju da mi moramo da se opustimo nakon tolike brige o svim našim glasačima i neglasačima. Oni da znaju da upravljaju, ne bi birali nas, već bi se sami bavili državom“

Martin se odmah složio sa prethodnom konstatacijom.

„Nego pade mi na pamet da bi mogli da napravimo neke dobre kombinacije“, reče Drpišić, „Ali o tome možemo da pričamo i kasnije, jer upravo stiže naša hrana.“

Trojica konobara su gurala ogromna kolica pretovarena hranom i pićem. Nekoliko tanjira predjela, četiri vrste supe i tri različite čorbe, meso pripremljeno na desetak različitih načina od kojih većina uključuje duboko ulje ili još bolje životinjsku mast, a ni jedan ne obuhvata kuvanje  ili spremanje na pari. Povrća je bilo u zanemarljivim količinama, uglavnom kao ukras na tanjirima ili u obliku salata.

Stojko i Martin su zdušno navalili na hranu i nisu progovarali narednih sat vremena, osim da pohvale poslužene đakonije. Kada su napravili prvu pauzu, Martin je objašnjavao razlog svog dolaska.

„Svašta, knjiga pa da izazove uništenje univerzuma“, smejao se Stojko. „Da knjige mogu išta da promene, odavno bi bile zabranjene.“

Martin se složio sa svojim sagovornikom. Toliko strke oko tamo neke još uvek, neobjavljene knjige.

Slobodno napišite komentar...

%d bloggers like this: