Dobro jutro, dobar dan…
Prošli dnevnik sam prekinuo sa završetkom odličnog koncerta Dropkick Murphys i noćevanja kod beogradskih Dablinaca. Kao što mi je obećano, probuđen sam ranim jutrom u pet. Dobro, da budem iskren, domaćin nije želeo da me probudi, ali je meni uvek glupo kad noćevam kod drugih da spavam ako su ukućani već budni. Nekada davno, kad sam bio kod prijateljičinih babe i dede u centralnoj Srbiji, isto bih ustao ranom zorom čim starci krenu da čangrljaju. Naravno, to je podrazumevalo i prastare šumadijske domaćinske običaje sa kafom i rakijom (ili dve ili tri) pre doručka. Ovog puta, u Dablinu, je rakija preskočena jer je to na ostrvu deficitarna roba. Da imam love, pa da postanem uvoznik, to bi bio pos’o i po, verovatno bih se uvoštio od kinte. Malo smo se družili dok domaćin nije morao na posao. Istovremeno je i domaćica ustala, pa onda sa njom ćaskanje, šetnja kučeta po parku (rekao sam vam ranije da žive pored predivnog i ogromnog parka), a namestio se fenomenalan sunčan dan.
Za moj povratak je bio zadužen onaj drugar koji živi u susednom selu, a u Dablinu radi kao taksista. Ok, mogao sam i da se vratim vozom, ali uvek je prijatnije ići u društvu. Prvo smo svratili u neku ogromnu Uradi sam prodavnicu. Čoveče, na takvim mestima bih mogao da provedem onoliko vremena. Ceo život sanjam da imam svoju radionicu, pa da nešto petljam. Ko zna, možda se i to ostvari jednom. Pošto je već bilo pravo vreme da se nešto pojede. on je predložio da svratimo u Supermac’s, koji je autentično irski lanac brze hrane. Dobro, nije autentičan, jer malo nalikuje ns KFC, ali je irska firma sa onoliko objekata i zaposlenih i nema ih van Irske. Bio sam vrlo zadovoljan nekim obrokom sa pohovanom piletinom i krompirićima. Eto, toliko sam u Irskoj i tek sad sam prvi put ušao u ovaj fast food. Možda zato što nisam neki preterani štovatelj takve ishrane, ali kao promena nije loše. Inače, primetio sam da su im često restorani (kako mi to čudno zvuči kad se misli na brzu hranu) u okviru benzinskih pumpi, verovatno imaju neku dobru kombinaciju sa njima.
Odradih nekako ponedeljak i u utorak sam opet imao zadovoljstvo da vidim taksistu i njegovu suprugu. Zvali su me da dođem kod njih da malo pravimo roštilj, a u vidu naplate za ondašnju pomoć u postavljanju krov na njihovoj radionici. Kad je u pitanju roštilj, ne odbijam i razlog mi nije važan. Pričam to nekim kolegama na poslu, a oni meni Zar u utorak na roštilj? Rekoh, što da ne, svaki dan je dobar za roštilj. Uz klopu je fino leglo i crno vino, tako da sam sledeću noć na poslu bio malčice usporen.
Kad već spominjem šljaku, nema nekih noviteta. U zavisnosti na kojim smo mašinama, noć prođe lakše ili teže. Za sada je sve preživljivo. Inače, neko u firmi je izračunao da gomilu love daju na jednokratne šolje, iako imamo i tanjire i šolje, koje se stalno vrte kroz sudo-mašinu. Da bi smanjili trošak, poklonili su svakom radniku po jednu termo šolju. Nisu loše, mada sam testirao samo jednom, jednostavno nemam naviku da negde nosim kafu. Pre nešto godina sam u čuvenom Starbucks u Rumuniji kupio njihovu šolju (uz lep popust za zaposlene, pošto je drugar tamo radio) i to je stvarno bio neverovatan kvalitet (i dalje je u upotrebi). Inače, ne volim njihove kafe jer nisu kafe, ali mi je topla čokolada ok. Nalazio sam ovde u prodavnicama njihove konzerve sa čokoladom za mleko i vrlo sam zadovoljan.
Vrlo je jasno da svi jedva čekaju da počne godišnji. Ali to je i vreme kad ljudi daju otkaze u preduzećetu. Baš sam nedavno pričao sa jednim Rumunom. Lik često nosi sluške i sluša audio knjige i podkaste i tako ubija vreme na smeni. Moraću da prepišem njegov recept, samo da pazim da me šefovica ne ukeba. On ima neke sluške od 150 evrija, ne verujem da ću baš toliko da se otvorim. Čovek je zaključio da mu je dosta gastarbajterskog života. U Irskoj je pet godina i odlučio je da se vrati u Rumuniju. Živi pored Kluža, jednog baš simpatičnog grada, bejah tamo u par navrata. Pitao sam ga da li misli da su se stvari u Rumunij popravile. On kaže da nešto jeste, nešto nije (pogotovo oblasti kao zdravstvo, korupcija i slično), ali da ipak želi da se vrati. To me podseća na onaj stari vic, kad dva crva ćaskaju u kanalizaciji i jedan kaže:
Ima crva, koji žive u voću, ima ih koji žive u zemlji, ima ih u mesu, u drvetu. A zašto mi živimo u govnima?
Zato što je to naš dom, odgovara drugi.
Relativno skoro mu je umrla majka i kaže da nakon toga više nije bilo isto (sad bi Frojdovci svašta rekli), jednostavno želi da provodi vreme sa prijateljima i rodbinom. A misli da je zbog svega primetio i zdravstvene probleme, pritisak, srce i slično. Biće zanimljivo kako će reagovati okruženje kad se vrati, za neke će biti budala, za druge ne. Opet, važno je kako on sve doživljava.
Rekao bih da povratnici treba da pomognu matičnoj zemlji na način na koji mogu, jer to možda pokrene neke promene na bolje (bez obzira koliko je to mikro nivo, ali opet malo po malo…). Kao nekada kad su se naši vraćali iz Pešte, Beča, Moskve i donosili neke novitete.
Ne pišem često o onome što se dešava u zavičaju, jer nekako mislim da nemam pravo da nešto pametujem, a sedim na x-hiljada kilometara daleko. Pored svih budalaština iz kuhinje aktuelne vlasti (mada i njihovi protivnici nisu potpuno u libeli), ovo poslednje sa guranjem priče o Rio Tintu i Jadru može vrlo lako značiti apsolutni put bez povratka. POgotovo što su Japanci vrlo blizu kreiranju upotrebljivog hidro-motora. Baš bi bilo veselo kada bi oni ludaci nepovratno zatrovali Srbiju, da bi samo par godina kasnije auto industrija prešla na japanski izum. No, džaba mi da mračim kad nemam nikakav uticaj na celu priču, a ne ide da zovem na nekakve ustanke, otpore, jurenje po ulicama govnjivim motkama i slična čuda iz Irske, zar ne?
Da se vratimo vedrijim temama. I ove godine mašim lokalni Festival ruža. Imam blagi osećaj da je firma namerno odabrala te dve nedelje za kolektivni godišnji, da bi lokalci mogli da prisustvuju sedmodnevnom događaju. Nastupaće i neke zvezde irske folk muzike, ali i tribjut bend grupe Smokey. Tribjut bendovi su jedna vrlo zanimljiva pojava ovde, ima ih onoliko i to bukvalno za skoro svakog izvođača. Tako mi je iskočila i reklama za neki festival tribjut bendova koji traje nekoliko dana. Da li ih ima zato što je možda Irska bila odsečena od većih muzičkih događaja (mada sam primetio silna velika imena koja su imala ili će imati koncerte u Irskoj) ili je nešto drugo u pitanju, ne znam, ali ima ih.
Ako pratite moja pisanija, možda ste negde po FB videli da smo Petra i ja, odabrali priče za Nijanse časti, sad smo u fazi jurenja ilustratora i nadamo se da će knjiga biti u štampi tokom decemebra. To je nešto što me uvek obraduje.
Pisao sam davno, davno da pokušavam da uteram neke pare od nekih distributera strujom, pošto sam prešao na drugu ekipu. I to je trajalo, te javiće se kolega, te sad nije tu i napokon ih najurim nedavno i kažu poslaćemo vam ček. Stigao lepo ček prošle nedelje i kontam taman da ga iskoristim da platim njime poslednji račun za struju. Kad ono cvrc, u pošti ne primaju. Ništa, platim kakao i dolikuje karticom i odem u banku i da unovčim ček. Naravno da sam otišao kad imaju jednočasovnu pauzu za ručak, pa sam morao da odem opet. Srećom, pa mi je banka bukvalno preko puta stana. E sad, u banci nema šaltera. Tu su dve kancelarije za dodelu kredita i slično i neko ko sedi na barskoj stolici sa stočićem, na koji jedva stane monitor i komp. A sve transkacije se obavljaju ili preko nekog nabudženog bankomata ili preko dva kompa, gde se korisnik uloguje na svoj račun i odradi šta treba. Jasno je da ovaj mučenik (mučenica, zavisi na koga naletite) zapravo mora svuda da asistira. I tako ja priđem i pitam da unovčim ček ili da prebacim pare na račun, kako god. Kad će mi ona – Pa sve to možete da uradite preko bankomata. Ja gledam kao tele, ništa mi nije jasno. Kad ono stvarno. Došli do bankomata, ubacili moju karticu i tu lepo piše ček, gurnuo ček u prorez, mašina ga očitala i kaže pare su prebačene. U fazonu, može da traje dva do pet dana prenos, ali je meni leglo u roku od par sati. Nekad se stvarno osećam kao da sam došao iz džungle i da nikad nisam video civilizaciju.
I dalje imam časove vožnje, u sredu će mi biti poslednji čas. Da li sam spreman? Načelno jesam, ali se pitam da li ću uspeti da vozim dovoljno školski. Primetio sam da moj instruktor na autu ima nalepnicu na kojoj piše da mogu da podučavaju i osobe sa autizmom. Ne znam kako je ta oblast rešena na Balkanu (nisam baš siguran da jeste), ali kaže čovek da ako osoba može da ispoštuje šta treba, onda nema problema da polaže vožnju. A pošto autizam ima onoliko različitih manifestacija i nivoa, onda je sjajno da neka lica sa teškoćama u razvoju mogu da polažu vožnju. Sitna i zdravorazumska stvar, reklo bi se, ali veliki broj tih sitnica stvara empatičnije i bolje društvo.
U Roskomonu planiraju da otvore Muzej svemira, neka poluvirtuelna kombinacija, kažu da će to doneti tri stalna radna mesta i čak petnaestak povremenih. To malo liči na politička obećanja iz zavičaja.
Juče sam svratio do bioskopa i gledao Twisters. Namestila mi se sala sa foteljama gde se spušta naslon i podiže onaj deo za noge, Džoi i Čendler su znali šta valja. Film je odličan, super zabavan, sve vreme ide neki kantri. A što me tek oduševljava harizma onog Glena Pauela, lik je fenomenalan. Gledao sam i Grozni ja 4 i nisam bio nešto razduševljen, ‘nako. Tek sad sam obratio pažnju na neka obaveštenja u vozu. Pored izlazno/ulaznih vrata stoji natpis da se u slučaju potrebe pozove neko od osoblja, da li je povezano sa lokomotivom ili nekim delom gde sede kondukteri, ne znam. No, zanimljivo je da je isti natpis i na Brajevom pismu. To je ok, reći ćete. Jeste, ali dugme za poziv se nalazi ispod natpisa dobrih 15 cm i nigde nije obeleženo Brajevim pismom. Ako čovek vidi, jasno je da je to to, ali ako ne vidi, rekao bih da stvari nisu baš najjasnije. Možda se ja tripujem, ali mi se čini da taj posao nije baš odrađen kako treba. Naravno, dugmeta za otvaranje/zatvaranje vrata imaju na sebi Brajevo pismo.
Pričao sam ranije da imamo u selu i otvoreni bazen. Termini kad nema dece su petkom i nedeljom od pola osam do pola devet uveče. Nekoliko sekundi sam se nosio mišlju da odem na kupanje, ali pošto temperatura vazduha ne prelazi dvadeset stepeni (uveče i niže), nema šanse da se bućkam, sve i da kao greju vodu.
Brojim sitno do dolaska u Srbiju, eto me u petak. Jedva čekam. A najgore je što će te dve nedelje proleteti kao dlanom o dlan, pa treba dočekati posle dolazak oko Nove godine. Eve, sve treperim. Još samo da se spakujem narednih dana i krenem na put. Sledeći izveštaj će stići tamo negde nedelju, dve nakon što se vratim iz zavičaja.
Ako ste propustili neki članak, imate ih ovde. Takođe, tu je i FB strana sa dnevnim objavama i interesantnostima.
Pozdravlja vas vaš Nešo/Shonery/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy