Dobar vam bio ovaj majski ponedeljak. Običan je dan, radan, kao i svaki drugi, ali zašto ne bi bio dobar?
U preduzećetu nema nekih specijalnih promena, sistem je namešten da sve radi od sebe. A na kraju krajeva, to je samo posao, što bi voleli ovde da kažu – plaća račune. Na istom sam delu proizvodnje kao i poslednje dve godine. I dalje nema vesti o promenama smena, čekam, šta bih drugo.
Ovde se trenutno pripremaju izbori za EU parlament. Nisam siguran koji političar zastupa koje stavove, pratim samo ovlaš i ono što se eventualno probije do mene. Muka mi je više i domaćih političara, baš mi još trebaju i irski. Nego nešto drugo mi je privuklo pažnju. Znate kako kod nas, kad su bilo kakvi izbori – gde god zgodno mesto nađeš, ti plakat zalepi. Verujem da bismo mogli da nađemo i plakate koji negde čuče još od prvih višestranačkih izbora. Kod mene su postavili plakate, ali ih ne lepe kako god. Zalepljeni su na karton, pa je karton vezan na banderu i kad sve prođe, samo se poskidaju kartoni i ćao-zdravo, sve ostane lepo i čisto kao ranije. Mala stvar, ali pametna i efikasna.
Bio je i prošao najveći praznik svog radnog naroda i svih nas levičara u srcu. Pošto živim u zemlji ozbiljnog kapitalizma, poprilično oslonjenog na SAD stil, mi nismo imali slobodan dan kad je to bilo u ostatku normalnog sveta. Ovde se svi praznici, osim Božića, slave prvog sledećeg ponedeljka, tako je i u Irskoj prvi maj, proslavljen šestog maja. Sa jedne strane mi je ok što bude produžen vikend, a sa druge, nekad bih voleo da se slavi kad dolikuje. Čuo sam zanimljivost iz zavičaja. U Srbiji prvog maja nije radio Lidl (inače baš čuven kao firma koja voli neradne dane), ali je zato radio Maxi. Eee, od zemlje koja je bila poprilično nameštena po meri radnika, pretvorismo se u zemlju umereno razvijenog robovlasništva i nemačka firma nudi bolje uslove radnicima. Bolje da stanem, jer ću svašta nešto da napišem, pa će mi se slošiti, a neće biti od nekog značaja za opšte stanje stvari.
Lepo je što su prethodne dve nedelje bile poprilično usmerene ka druženju sa zemljacima i jedačima gastarbajterskog hleba od više kora. Svaka čast svima, ali nema dobrog razgovora bez domaćeg sveta.
Pretprošle subote smo skoknuli do Dablina da bismo se malo družili sa našim dragim beogradskim Dablinerima. Okupili su se još neki Jugovići i druženje je bilo i više nego zabavno i prijatno. Malo društvene igre, malo ćeretenja na razne teme. Imali smo izuzetno topao i sunčan dan. Vrlo se radujem svaki put kad nas sunce ogreje malo više.
Išao sam i kod starih stanodavaca, da malo igramo karte. Igramo belu, zanimljiva i brza igra, koja se poprilično igra po Hrvatskoj. Vrlo rado igram, ali je teško naći društvo za igranje, pa često igram preko mreže. I odem lepo na kartanje, međutim, bivša gazdarica je završila u bolnici jer je sredila ručni zglob. Da ne bi ostala u bolnici celu noć čekajući sutrašnju operaciju (jer je došla u nedelju poslepodne, pa hirurga nema), bolje je da se vrati kući i vrati ponovo sutradan, samo su joj privremno stavili gips. Išli smo da je pokupimo u grad Castlebar, tamo su je odvezli ovi iz hitne. Drugar i ja smo skoknuli do tamo i vratili se za samo dva sata. Oni koji su se malo više susretali sa zdravstvenim sistemom Irske odgovorno tvrde da je ovaj u najmanju ruku vrlo slab. Nadam se da neću imati potreba za istim.
Prošle nedelje sam se video i sa drugarima koji žive u susednom selu, hteli su da časte za novi auto, pa je to bila i više nego dobra prilika da se družimo, ćaskamo i zalivamo nekom finom rakijom.
U subotu sam razmišljao da opet odem u Dablin, bilo je organizovano takmičenje u kuvanju pasulja. To se čini kao dobra ideja, em volem pasulj, em je zgodno da se malo družimo i upoznajemo. Međutim, drugar (naš dečko iz Slavonije, koji je ovde već skoro deset godina) je predložio da odemo na izlet u Lough Key ForestLough Key Forest. To je nekih četrdesetak kilometara udeljeno od našeg malog mesta. I što da ne, hajde da vidimo kako to izgleda. Čak je i sin tinejdžer pristao da ide sa nama. Namestio se opet savršeno lep i sunčan dan. U pitanju je uređena šuma gde je moguće kampirati, šetati, voziti bicikl, plivati u jezeru, pecati, voziti čamac. Iznajmili smo čamac na vesla da bismo stigli do urušenog zamka (McDermott Castle), koji se nalazi na sred ostrvceta u jezeru. Nije dozvoljen pristup zamku, zbog opasnosti da nekome padne kamen na glavu. Što se tiče veslanja, prvi sam preuzeo vesla, dovezao nas nekako do ostrva. Onda je drugar preuzeo vesla i to se pokazalo kao mnogo bolje, evidentno je veći talenat od mene. Videli smo i gomilu klinčadije koja se na pristaništu sunča ili čak pliva u jezeru. Lično mislim da je voda ledena, ali šta zna mladi organizam šta je hladno. Ono što mi je bilo najzanimljivije je sledeće – iako su svi kupači nosili samo kupaće gaće/kostime (znači ništa ona suva odela), ali su imali čarape na nogama. Nije mi jasna logika toga, a nisam baš hteo da pitam. U okviru samog parka, nalazi se i avantura park, koji je mahom namenjen omladincima, za brojnim visećim mostovima i sajlama razapetim među krošnjama, takođe, postoji i nekoliko zip staza. Kroz taj deo smo samo prošetali, ali smo vrlo rado platili kartu za šetnju kroz krošnje i tunele. Kakve tunele? To su tuneli koje su koristile sluge u redovnim poslovima prilikom rada na plemićkom imanju. Šta ima da mu se motaju po vidokrugu dok čovek sedi i uživa? Bio je tu i toranj visine nekih pet, šest spratova sa kog se pruža odličan pogled. Nakon toga smo prošli stazom koja je postavljena na nekoliko metara iznad tla i vodi kroz krošnje drveća. Nije to doživljaj kao slična šetnja u Amazoniji (koja izgleda fenomenalno), ali je opet dovoljno interesantno. Glavni utisak mi je da je sve čisto i uredno. Trava bi na nekim mestima mogla biti podšišanija (jer su negde skratili samo toliko da bi napravili stazu do nekih mesta). I nema nekih mamipara.Tu je samo jedan kiosk sa kafama, restornačić i mala prodavnica suvenira. Jasno je da se plaćaju avantura park, tuneli, vožnja čamcem, ali je opet ogroman prostor slobodan za besplatno korišćenje.
Kad smo se vratili u selo, bilo je vreme da se prepustimo nečem specijalnom – finalu Evrovizije. Nisam pravi fan tog takmičenja, ne pamtim sve pesme u poslednjih xy godina, ali volim da gledam, bude mi beskrajno zabavno. Posebno uživam u tome što se ljudi onoliko lože oko jednog zezatorskog takmičenja, pogotovo na našim prostorima. Verovatno znate kako je sve prošlo, ako ne znate, neću vas mnogo gušiti. LM, pretpostavljam da su mnogi primetili nastup irske pevačice. Meni je pesma bila njah, a njen nastup sam gledao samo kao glumu i šou. Čak i nisam primetio da Irci nešto mnogo komentarišu njenu pojavu i rodnu orijentaciju, tj. njenu nebinarnost (moguće je da je bilo, nisam se baš udubljivao). Bilo je čak i ozbiljnog pritiska da ne ide na takmičenje i da na taj način bojkotuju događaj zbog Irske podrške Palestini. Kako god, Bambi je otišla u Švecku, i mediji su saglasni da je ona napravila najbolji rezultat za Irsku u poslednjih dvadesetak godina. Ona je već juče dala vrlo oštre izjave protiv ogranizatora takmičenja i diskriminaciji koju je doživela.
Pade mi sad na pamet novinski tekst, koji sam pročitao pre nekoliko dana. Udala se neka ragbijašica (hm, da li je ovo pravi oblik reči za ženski rod?) i to i nije neka vest, rekli biste. Nije. Ali udala se za saigračicu iz tima. Sad je već zanimljiva vest, zar ne? E sad, komentari su visoko polarizovani. Pola čestita srećnom paru i želi sve najbolje, a druga polovina proklinje izopačenost i poziva na nebesku (ali ljudsku) kaznu.
Za vikend je širom Evrope mogla da se vidi Aurora borealis, i u Irskoj naravno. Jasno je da baš nisam uspeo ništa da vidim. Ali dobro, imate onoliko slika širom neta, pa gledajte.
Ako ste propustili neki članak, imate ih ovde. Takođe, tu je i FB strana sa dnevnim objavama i interesantnostima.
Pozdravlja vas vaš Nešo/Shonery/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy