Prođoše odmori, letovanje i sve ostalo i eto me opet na starom kursu.
Poslednji dnenvik sam prekinuo nedelju dana pre odlaska u zavičaj.
Nisam vam napisao da sam prethodnu noć, osetio kako mi srce ubrzano kuca, praćeno preznojavanjem, blagom utrnulošću. Zapravo, probudilo me to dešavanje. Kada mi se desilo prvi put, nedelju dana ranije, ignorisao sam simptome, kao svaki pravi muškarac. Kada mi se ponovila epizoda, onda sam se već zabrinuo. Pomislio sam da će me sastaviti srčka u dalekom svetu, a nema nikog oko mene (pošto je omladinac u Srbiji). Jasno vam je da su me razne mračne misli opsele – te gde ću ovako mlađahan da mrem, te šta mi treba da budem ovoliko daleko van svih ljudi koji mi znače i tako dalje i tako bliže, U ponedeljak, kad ste čitali moj prethodni tekst, otišao sam kod lekara, očekujući da će mi uraditi ekg, pregledati me, dati mi neke lekiće i reći da dođem za nekoliko dana. Međutim, ona je zaključila da treba da odem na hitnu. Pozvala je ambulantna kola, koja me neće odvesti u Roskomon, već u bolnicu koja je trideset, četrdeset kilometara dalje. Posle su mi objasnili da su bolnice decentralizovane i da su raštrkane po različitim gradovima, da bi pokrile što veću površinu delovanja i istovremeno je postavljena neka skala u odnosu na težine slučajeva koje primaju. Sit se ispričah sa ženom iz vozila hitne. Ona je recimo, završila školu za tu poziciju, koja je trajala tri godine, ali je sve vreme radila i učila i bila je plaćena, čak i nešto više od minimalca. E sad, kaže da zavisi gde čovek ide na te obuke, jer neke bolnice ne daju plate, već samo znanje te tri godine.
Ostavili su me u hitnoj negde oko jedan, dva. Kada su zaključili da neću da capnem, onda su me izbacili iz boksa koji je zapravo samo pregrađen zavesom. Izgurali su moj krevet i tu sam sedeo do nekih dva sata iza ponoći. U međuvremenu su mi u nekom trenutku izmerili pritisak, popričali o simptimima, uradili ekg, izvadili krv, dali aspirin (tamo negde predveče). Sve vreme sam se nadao da će me pustiti ako ne to veče, onda najdalje ujutro. U dva navrata su i prolazila kolica sa hranom i nudili su sendviče i čaj i kafu, bez naplate. Meni je najgore bilo što sam pošao bez ičega, pa čak nisam imao ni punjač kod sebe.
Negde u dva noću su me smestili u sobu. Sad mi je bilo jasno da neću odmah izaći, već sam se pitao da li ću stići da uhvatim let za Beograd za četiri dana, ali kontao sam da će to sve biti ok.
Sutradan ujutro je počelo sa vizitom, razgovorom sa buljukom lekara, gde je glavni doca (Irac) rekao šta treba da mi odrade. Inače, u irskom zdravstvu ima veliki broj ljudi iz Indije. Izgleda da relativno lako dobijaju radne vize, a važe za veoma stručne ljude. Takođe, zanimljivo je da postoji i stroga podela poslova, pa su recimo tamo bili ljudi čiji je jedini posao da guraju kolica ili krevete sa pacijentima. Jedan od njih je ponudio da mi napuni telefon, pa mi ga je vratio kad se napunio. Tu su ljudi, koji samo presvlače pacijente, neki se samo bave hranom, neki merenjem pritiska, davanjem lekova i slično. Imam blagi dojam da su sporiji nego što smo mi navikli na Balkanau, ali moguće je da je to zbog te fragmentacije. Da li su temeljniji od domaćih lekara, to već ne mogu da tvrdim, nemam previše iskustva sa bolnicma. LM, pošto sam bio bez telefona ili sam morao da pazim zbog slabe baterije, pitao sam jednu sestru da li može da mi donese neke novine ili knjigu koju imaju negde po fiokama, bilo šta, krimić, ljubić, šta god. Žena je otišla i donela mi dva registratora u kojima je na svakom listu bila neka naslovnica i kratak opis. Imaju biblioteku za pacijente. To nije bila nepoznata pojava i našim bolnicama koliko mi je poznato. Izabrao ja knjigu, žena mi donela, napisala posvetu, rekla da ne moram da vraćam i baš me dirnuo njen gest. Jeste da je ona tu možda zloupotrebila svopj položaj i oštetila firmu, ali realno, koliko ljudi u današnje vreme pita da im se donese knjiga na čitanje.
Popodne sam pitao glavnog docu da li ćemo sve završiti u naredna dva dana, jer imam planirani put za Beograd. On mi je jednostavno rekao da mogu ili da odradim sve kako treba ili da više nikad ne odem na godišnji odmor. I šta ću, uz mrmljanje sam pognuo glavu i pustio ih da rade sve što treba, Tek tada sam javio supruzi šta se deševa, do tada sam se pravio da je sve regularno. Međutim, tada je bilo jasno da možda neću stići na let za Beograd i da situacija može biti ozbiljna, jer je doca rekao da će mi raditi koronarografiju, pa ako naiđu na problem, moraće da mi ugrade neki stent. Dok je sve delovalo koliko-toliko dobro sa zdravljem, nije bilo smisla da je opterećujem dodatnim brigama. Sve bih joj natenane ispričao u Beogradu. Ne moram da vam kažem, kako je ta vest uticala na suprugu. Pored toga što sam joj natovario tonu briga za moje zdravstveno stanje, nezgodno je što ne može tek tako da sedne u avion i da dođe. Sećate se kakva je peripetija sa njenom vizom i koja još uvek traje? Moguće je da bi u slučaju da ozbiljno zaglavim, ekspresno dobila vizu, ali nemojmo da prizivamo sudbinu. Prebacili su me kasnije iz te dnevne bolnice iz šestokrevetne sobe na redovno odeljenje u sobu za troje ljudi.
U međuvremenu sam se čuo i sa prijateljima, koji žive u selu pored mene, čisto da ih obavestim da znaju gde sam i šta se dešava, za svaki slučaj. Oni su se sami od sebe ponudili da mi donesu šta mi treba od stvari i evo ih sutradan u rano jutro, sa osnovnom garderobom, stvarima za ličnu higijenu, ali i preko potrebnim punjačem za telefon.
Jedan od cimera mi je bio i čiča, od nekih sedamdesetak godina. Kad god je bilo dozvoljena poseta,društvo mu je pravila i njegova supruga. Nismo nešto mnogo pričali, tek po neku reč, malo je generacijski jaz, malo mi je njegov engleski naporan za slušanje. I dremuckam na krevetu i oni me bude i pružaju kesu. Kažu da je bakuta bila u prodavnici i kupila mi veš, majice, četkicu, pastu čarape, trenerku, patofne, jer su primetili da sam došao bez ičega.. Nisam im rekao da su mi stvari već stigle tog jutra, jer kako da uradim tako nešto. Htedoh da im platim, a oni su odbili, jer su rekli da je to mala stvar i da su želeli da pomognu. Razbili me starci na komade. Ljudi… Ljudi su uvek ključ svega i ima dobrog sveta na svakom delu planete. I, zapravo, mala dobročinstva menjaju svet.
Odradili su mi sve moguće analize vezane za srce – ekg, skener,stres test. Bio sam smešten u univerzitetsku bolnicu i sve mi je delovalo relativno novo i poprilično sređeno sa vrlo savremenom aparaturom. Svaki pacijent ima svoju manžetnu za merenje pritisak, gde god su mogli uveli su jednokratne proizvode, što zbog korone, što ovako. Osoblje beskrajno ljubazno i nasmejano – mogu li da vam izmerim pritisak, mogu li da vam izvadim krv i sve u tom smislu. Da li je to zbog potencijlanih tužbi ili zbog toga što su jednostavno takvi, nije preterano važno. Nisu ni njihove plate neko ludilo, zato i mnogi Irci odlaze u Australiju, Kanadu, pa nije ni čudo što ima dosta stranaca koji ovde rade u zdravstvu. Hranili su me i više nego dobro. Celih pet obroka, dan ranije pitaju šta želim da jedem od ponuđenih nekoliko obroka, sve je ukusno i začinjeno, čak i donose dodatnu so i biber, kome treba. Kako prolazi vreme, sve mi frka da li ću stići da idem u Beograd. A u avio kompmaniji mi rekli da se ne nadam povratu para za kartu.U četvrtak, su me odvezli u Galvej, tamo je ultra giga mega bolnica sa vrhunskim kardiolozima, da mi odrade koronarografiju. I ovde je bila fenomenalna ekipa u vozilu hitne, moj pratioc je bio čovek koji se bavio svim i svačim u životu – zanati, pabovi, ribarenje, vakcinacije, da bi na kraju završio.u vozilu hitne, gde je kaže najzadovoljniji. U toj bolnici sam prvo satima sedeo u nadi da će me odraditi što pre. Verovatno su imali neke ozbiljne slučajeve, koje su rešavali. Bio sam u šoku kad su se lekari rukovali sa mnom. Nije da volim da se rukujem milion puta, ali mi je to drag običaj prilikom upoznavanja. Nakon korone svi su počeli da izbegavaju rukovanje, tako da me je ovde baš iznenadilo i obradovalo ponašanje lekara. Napokon su me odveli na snimanje. Kakva magije nauke, sproveli su mi sondu kroz venu u ruci i mogao sam da vidim svoje srce u punoj rezoluciji na ogromnom ekranu. Na kraju se ispostavilo da nema ničega i da su mi rezultati dobri. Ura.
Vratili su me u bolnicu iz koje sam pošao negde oko pet, šest popodne. Poslednji voz mogu da uhvatim oko osam , ako želim ujutro da idem za Dablin, samo da dobijem otpusnu listu. Srećom, jedna sestra je iscimala nekog docu, koji je došao oko osam uveče sa otpusnom listom i rekao mi da moji problemi sa srcem, nisu poivezani sa srcem, jer su mi svi rezultati dobri. Poslao sam listu i šefici u preduzećetu, da zavedu u kadrovskom, da bi mi firma platila za tih pet dana što nisam radio. Po našem kolektivnom ugovoru, preduzeće pokriva godišnje pet bolesničkih dana. Oni moji, već onoliko spominjani, drugari iz komšijskog sela su bili sa mnom na vezi sve vreme i rekli su da će doći da me pokupe iz bolnice. Čim sam dobio otpusnu listu, odmah sam im se javio. To je vožnja od dobrih čuku vremema i još toliko nazad. Hvala im na tome do neba. I eto, stigao sam u moje selo oko sat pre ponoći. Na brzinu sam se spakovao, koristeći samo jednu ruku, jer mi je rečeno da ne opterećujem drugu ruku nekoliko dana.
Avantura još nije gotova. Stigao sam na dablinski aerodrom u devet ujutro, da bih tamo doživeo iznenađenje. Lufthanza je poslala manji avion i ja sam bio među onima koji su izvisili za let. A još mi bilo čudno što nisam uspeo da odradim check in prethodnu noć. Na kraju su me prebacili na let do Amsterdama (prvo sam trebao da letim preko Minhena), a onda sledeće jutro za Beograd. Dali su mi vaučer da mi umire duševni bol i obećali da ću u Holandiji imati smeštaj. To se nije desilo, jer je negde došlo do prekida komunikacije. Umesto da završim u Mamurluku u Las Vegasu, imao sam Terminal. I uprkos svemu, stigao sam u Beograd.
Bilo je sjajno u zavičaju. Druženej sa suprugom, sa prijateljima, odlazak na Adu (ah, koliko je to genijalno mesto), redovni protesti, odlazak u Budimpeštu, sistematski lekarski kod domaćih stručnjaka (takođe rekoše da je sve ok). Nisam radio ništa teško, jer sam imao poštedu od lekara. Dobio sam od prijatelja merač protiska, još uvek ne znam kako da reagujem na takav poklon. Jesu li to te godine o kojima pričaju? Svašta nešto se dešavalo, ali opet isvuše kratko.
Prošlog ponedeljka sam se vratio u Irsku u deset uveče i već u ponoć otišao na posao. Navikavam se polako opet na sve. Još uvek mi nije stigla koverta sa cifrom koja iskazuje koliko me košta odmaranje u bolnici od četiri dana, valjda neće da me šlogira kad stigne. Varoš se nije promenila, negde su nešto okrečili, svuda vise olimpijske zastavice.
Sinak je došao u petak. On je tek imao frku oko letova, jer su kasnili sa odlaskom iz Beograda. Nekako je uspeo da stigne do Dablina, a povrh svega uleteo je u voz za selo u poslednjem minutu. Pošto sam radio uveče, nisam stigao da odem da ga sačekam na aerodromu, ali već je vel’ki. Jedino mu nije stigao prtljag, zbog tih tumbacija sa letovima. Doneli su mu torbu sledećeg dana prek okurirske službe, gde je on procenio da je bolje tako nego da sam cima torbu.
Dok je on čekao svoj kofer, ja sam otišao u Roskomon i dokupio neke namirnice. Našao sam čak i poljski ajvar (baš se zove tako) i uopšte nije loš. Pogledao sam novog Alien (nije rđav) i Deadpool & Wolverine, beskrajno sam se zabavio.
Eto, ovo je bio malo duži izveštaj, ali red je bio da vam ispričam šta se dešavalo.Videćemo kakve uzbudljivosti i događaji dolaze u budućnosti.
Ako ste propustili neki članak, imate ih ovde. Takođe, tu je i FB strana sa dnevnim objavama i interesantnostima.
Pozdravlja vas vaš Nešo/Shonery/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy