Dragi moj čitaoci i čitateljke, srećan vam septembar. Vreme je za pripremu zimnice, ogreva, ali nove školske avanture. Rekao bih da će i zlatno lišće prekriti drveće, ali temperature su takve da se to verovatno već dogodilo. Dobro, možda ne na ostrvu gde sada obitavam, ali u zavičaju je svašta moguće.
Zimnicu sigurno neću ostavljati, iako volem istu. Besmisleno je za naše potrebe, a i većinom mogu da pazarim sve što mi se jede od tih stvari, samo je malo proces dok pronađem odgovarajuću marku. Nedostaje mi jedino pravi kiseli kupus. Viđam povremeno u prodavnicama, ali sam skeptičan prema tome a i najčešće nailazim na ribanac. Ako naiđem na glavice kiselog kupusa (ima ih na nekim mestima, jer kako bi ljudi drugačije pravili sarmu), onda bih mogao i da probam. Ne zbog sarme, nikako (jesam li spominjao da nisam ljubitelj sarmi?), već samo zbog salate.
Ne brinite, neću vas suviše gnjaviti ovog puta, život se vratio u uobičajenu kolotečinu.
Kako je na poslu? Tja, malo dobro, malo loše, ništa specijalno. Radimo relativno opušteno, muzika je uobičajeno dosadna i ponavljajujća, dovoljno je toplo i eto. Pretprošlog vikenda je preduzeće organizovalo porodični dan, događaj sa roštiljima, balonima, skakalicama i sličnim zanimacijama. Naravno, pitao sam omladinca da li želi da prisustvuje zabavi, nije delovao impresioniran takvom idejom.
Pitaju me često kako podnosim noćne smene. Vrlo dobro, sve dok odspavam normalnu turu (od recimo nekih sedam sati sledeće jutro). A uvek su tu i vikendi da nadoknadim ako mi nedostaje neki sat.
Primetio sam da većina restorana ima istaknuti papir na kome piše „9% poreza, spas za nas“ (parafraziram). I kopkalo me šta im to znači. Porez u turizmu i ugostiteljstvu je ranije bio 13,5%. Međutim, u okviru mera tokom korona pandemije od 1.11.2020. do 1.9.2023. je snižen na 9%. Nakon isteka tog perioda, vraćen je na staro. Ugostitelji se žale da im je stara cifra previsoka jer onda rade za kikiriki. Država kaže da u EU ima onoliko zemalja sa višim porezima i da je npr u Britaniji taj porez 20%. Statistika kaže da je u poslednjih petnaestak godina, skoro 25% irskih pabova zatvoreno (i značajan broj restorana) i da je potrošnja alkohola najniža u poslednjih 35 godina ( i dalje ide na dole). Neće biti lako irskim ugostiteljima, pogotovo kad svi „stručnjaci za štednju“ kažu da ako želimo da uštedimo, prvo moramo da smanjimo izlaske i hranjenje van kuće. Meni je i dalje nepoznanica kako u mom selu ima četiri aktivna paba (a nije da su baš stalno puni), a bilo ih je desetak (ako ne i više). Posebno je interesantno da se nekoliko njih trenutno renovira, možda ih ponovo otvore. A da ne spominjem da imamo i značajan broj restorana i lokala brze hrane. Hoće li se to u budućnosti promeniti slika Iraca kao notornih alkosa ili će samo svi cirkati u toplini doma svoga? Izgleda, makar na papiru, da su Irci odlučili ozbiljno da menjaju svoje, generacijama unazad, ukorenjene navike i postanu zdraviji. A možda je zapravo sve mnogo jednostavnije, i realna kupovna moć opada, pa ljudi ne mogu da priušte poroke?
Kad smo kod pabova, pretprošle subote sam izašao u onaj pab gde imaju svirke i smorio se kao leptir. Neki mladac je slavio 21. rođendan. Na stranu što je tip sa gitarom bio tu i tamo, nego se i slavljenik dohvatio mikrofona. Načelno, momak ne peva loše, osim kad se zanese. Ali kad su drugarice počele da pevaju, to je stvarno bio napad na uši i zdrav razum. Brže sam se vratio u stan, nego što sam otišao.
Nedavno mi je iskočio članak (ne biste verovali kako algoritmi rade u mom slučaju i šta mi se sve pojavljuje kao predlog) koji se bavi podvodnom bezbednošću Irske. Već sam pomislio da će biti priče o tome kako Irci nabavljaju podmornice. Nigde to nije napomenuto, mada ne treba isključiti ni tu mogućnost. Stvar je u tome da pored obala Irske prolaze internet kablovi kroz koje protiče izuzetno visok procenat (80-90%) internet saobraćaja severne hemisfere. Samim tim, bilo kakav napad/kvar može da napravi neslućeni haos. Vrlo je zabrinjavajuće kad se razmisli na tu temu i kad se shvati koliko smo ranjivi kao civilizacija. Reče davno neko pametan, da civilizaciju od haosa deli samo dva, tri redovna obroka. Nije baš utešna pomisao. Ali dobro, bolje je ne razmišljati suviše u tom pravcu jer bi čovek mogao skroz da odlepi i padne u tešku depresiju.
U poslednje vreme sam uveo redovnu šetnju, između pet i deset kilometara. Ozbiljno sam shvatio upozorenje koje sam dobio onomad u bolnici. Srećom, pa ima raznih ruta kojima mogu da se krećem, bez da mi bude isuviše dosadno. Takođe, prihvatio sam audio knjige kao prihvatljiv izum. Glas koji čita je manje-više ok, akcentovanje me često nervira, ali nije loša varijanta dok šetam, a pogotovo što svako malo sipi neka kišica. Prošao sam nekim delovima mesta, koje nikad do sada nisam obilazio, jednostavno nisam išao u tom pravcu. Ima čak i jedan kraj sa vrlo lepim i sređenim kućama i sa prostranim dvorištima. Tek sam sad video da imamo i azil za konje, koji je pored samog zatvora. Upoznao sam i jednog Irca, koji se doselio u kraj pre nekoliko godina i šeta nekog blesavog koker španijela (nedavno udomljenog), koji počne da zavija čim prestanem da ga češkam. Kakav lud pas, ima onoliko energije. Tokom razgovora mi je rekao koju cifru plaća za najam kuće i bio sam u šoku, 1350 evrija. Cifra koju bih očekivao u većim mestima, nikako ovde. Reče i drugar da mu je neko nedavno tražio 800 evrija za najam sobe! Ovde! U selu! Da li su ti ljudi realni šta pričaju i čemu se nadaju? Nije ni čudo što se onoliko kuća i stanova renovira.
U subotu sam spavao jedva sat vremena jer me probudilo neko lupanje. Majstori su počeli da čekićaju u sedam, a pošto nisam stavio čepove u uši jer nisam očekivao taj razvoj situacije, nije bilo šanse da opet zaspim. Ceo dan sam bio isceđen. Povrh svega, išli smo u Roskomon da gledamo u bioskopu „Novu nadu“, prvi snimljeni film iz serijala „Ratovi zvezda“, iako je kao što znate četvrti po redu (samo Lukas nije imao tehničkih mogućnosti da tada snimi prva tri). Sve vreme sam razmišljao kako su ljudi sigurno bili u šoku kad su sedamdesetih prvi put videli taj spektakl. Mora da ih je razbilo na komade. A tek ovi koji su snimali i načini na koji su se dovijali da sve izvedu su zapanjujući. Ljudska kreativnost je nekad zapanjujuća. Verovatno ćemo i sledeće vikende ponoviti istu akciju, jer nas čekaju peti i šesti film.
Tokom prošle nedelje, kolega Poljak je slavio pedeseti rođendan i doneo tortu, lepa, voćna, sa tankim korama. Gotivim Irce i dragi su mi, ali kulinarstvo (a posebno poslastičarstvo) defintivno nisu njihove jače strane. Slavio je rođendan u jednom od pabova prekjuče, u subotu. Pab je bio pun,a na slavljeničkom delu je bilo nas desetak, ekipa iz Istočne Evrope i sa Balkana. Opuštencija, zezanje, Poljaci samo donose pića, kako je već i običaj u slovenskom okruženju. Što se mene tiče, stao sam na dva Ginisa, morao sam da odbijam dalje cirkanje, jer već posle dva nisam mogao da dišem. Znate kako obično bude gužva po veceima i to najčešće ženskim? Ovde je bila opsada muškog vecea. Neki likovi su toliko često izlazili i ulazili da je jedino logično objašnjenje bilo da šmrču neke droze ili da su u pitanju neke seksualne igrarije. Dobro, još je jednostavnije da imaju slabu bešiku od onoliko popijenog piva (što ruši statistiku o smanjenoj potrošnji alkohola u Irskoj). Najbizarnije je to što je značajan broj likova ulazio u WC sa čašom u rukama. A vrhunac je bio tip, koji je uneo činiju sa hranom. Hej, koliko je to tek sumanuto? Ljudi nekad mogu biti beskrajno odvratni.
Sigurno ste čuli da je svet uhvatila Oasis groznica? Veliki, dugoočekivani povratnički koncerti u Britaniji i Irskoj. Nisam nikad bio njihov obožavatelj, volim dve i po njihove pesme, tako da me nije uhvatila ludilo. Naravno da je sajt srušen čim su otvorili prodaju i karte su planule u roku od keks. Negde, pola dana kasnije me zaintrigiralo kakvo je stanje na sajtu i pokaže mi da 150 000 čeka ulaznice. 
Heh, šta li čekaju? Ili samo radoznali kao ja? Prošlo je svega dvadeset minuta dok nisam stigao na početak virtuelnog reda da bi mi mašina rekla da, naravno, nema karata ni za jedan od predstojeća dva koncerta. Redovna cena je bila između 180 i 400 evrija, a cenim da će do vremena održavanja koncerta (sledeće leto) biti onoliko skuplje kod tapkaroša. Spominje se da će možda biti još dva koncerta u Dablinu.
Omladinac je u ponedeljak krenuo sa školom. Naravno da nije oduševljen tom činjenicom, ali je vrlo zadovoljan što mu je ovo poslednja godina. Prerastao je pantalone, pa je morao da pazari nove stvari. Ispostavilo se da je škola promenila stil oblačenja i da su umesto tamno sivih pantalona i iste takve košulje, uveli teget pantalone i svetlo-plave košulje. Džemper je ostao isti, teget. Sad je kombinacija ipak malo bolja. Inače, država je zaključila da tinejdžeri suviše koriste mobilne telefone, pa su rešili da tome stanu na put. Da bi izbegli silne rasprave i slično, jednostavno su prvog dana svim đacima podelili po torbicu u koju se stavi telefon. Fora je što imaju magnetne zatvarače i na kraju školskog dana mogu da ih otključaju, na sličan fazon kao što skidaju zujalice u prodavnicama. Predložio sam sinu da treba da se pokaže kao pravi Balkanac i da ostalima ponudi sistem za oslobađanje telefona, uz prijateljsku nadoknadu. Koliko može biti teško da se nabavi magnet? Samo mi je uputio onaj pogled. Eh, današnja omladina, ne možeš ih ni nagovoriti na svašta. Hm, bojim se da moja generacija ne bi bila toliko obzirna i pametna. Šta god mi često pričali o njima, klinci su pametniji i bolji od nas. I dobro je da je tako.
Dok kuckam ovaj izveštaj (nedelja noć), počeo je da pišti protivpožarni alarm u mojoj sobi. Traži da mu se zameni baterija i naravno da će to morati da sačeka do sutra jer sad nemam drugu. Dotle će me samo nervirati.
Ako ste propustili neki članak, imate ih ovde. Takođe, tu je i FB strana sa dnevnim objavama i interesantnostima.
Pozdravlja vas vaš Nešo/Shonery/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy