Balkanac osvaja Irsku, godina III, 10.6.-23.6.2024.

Srećan vam svima početak leta. Koliko vidim, u Srbiji je leto započelo punom snagom. Za razliku od toga, u Irskoj je poprilično stidljivo, više je u nekom prolećnom fazonu. Bude povremeno toplije tokom dana, dovoljno da se Irci i ovi sa istoka Evrope skinu u šorceve i papučice, ali nije baš ono što smatram letom. Ne kažem da je to suviše loše, samo sam od onih koji ipak vole toplinu sunca i obično nemam problema sa toplim letima. Na žalost, ne može čovek da ima sve u životu, zar ne?

Noćne smene se nastavljaju i za sada imam pozitivne utiske, bude više zezanja, opuštenije je, muzika je glasnija, pauze su nam malo duže. Od nas tridesetak u smeni, bar pola ljudi radi noćne preko deset godina. Bude nekad nezgodno kad ne odspavam odmah posle posla, jer imam neke akcije tokom dana, ali dobro, uhvatim posle neki sat sna, pa se nivelišem na kraju. Evo, sad sam baš pazario kartu za dolazak na godišnji u zavičaj i super je što sam mogao da kupim povratnu kartu za ponedeljak, ne moram da se vraćam nedeljom, kada su karte osetno skuplje. Ako ništa drugo, već je to veliki plus.

Pre nekoliko nedelja sam poslao srpsku vozačku dozvolu da bi mi odobrili kraći kurs za dobijanje irske dozvole, sa dvanaest na šest časova, takođe, da nemam minimalni rok od šest meseci između privremene i stalne dozvole. I već kad sam se pitao da li će mi se vratiti stara dozvola, stigla je krajem pretprošle nedelje, zajedno sa odobrenjem o manjem broju časova. Odmah sam pozvao jednog našeg lika, koji u Roskomonu daje časove vožnje. I prošlog ponedeljka sam imao prvi čas vožnje. To je još jedna prednost noćne smene, jer ko zna kad bih uspeo da organizujem te časove da radim svakog dana do četiri. Ispostaviće se da je instruktor sjajan lik i da zajedno sa bratom drži auto-školu. Vozim neki novi golf i moram da vam kažem da je to najnoviji auto, koji sam ikad vozio, neki dugmići, kompjuteri, senzori, ludilo mozga. Čak nisam ni znao da postoje automobili koji nemaju ručnu kočnicu, već samo neko dugme. Zapravo, fora nije loša, samo što je neobično. Tehnika narodu. Instruktor je odmah počeo da mi objašnjava cake za sam ispit. Fora je što sam test traje oko pola sata, prvo opet propitaju malo teorije, pa neko pitanje o automobilu (gde se menja ulje, pritisak u gumama, svetla i slično) i već do tog trenutka, mogu da nakupim četiri kaznena poena, a da praktično još nisam ni seo u auto. Da bi se prošao ispit, treba imati manje od devet kaznenih poena i glupo je ispucati ih pre same vožnja. Onda se vozi po gradu, samo ispitivač i vozač. Što se tiče testa, pošto nemam svoj auto, moraću da iznajmim auto od instruktora za tu prigodu, što je dodatni trošak. Idealna varijanta je da između zvaničnih časova (kojih imam šest) vozim neki drugi auto i tako ulazim više u štos. I dalje mi nije najlogičniji takav sistem učenja vožnje, ali dobro, takva su ovdašnja pravila. Izvezao sam jedan čas i nije loše prošlo, bar mi instruktor nije ništa prigovorio. U sredu vozim sledeći. No, bilo kako bilo, videćemo kako će biti, nadam se najboljem.

Kad već pričam o automobilima ima još nekih zanimljivosti o toj temi. Primetno je da je vozni park relativno mlad, pogotovo kad su u pitanju kombi i slična vozila(mada ni putnički program mahom nije stariji od desetak godina). Pitao sam se šta rade sa starim vozilima, Ispostavilo se da ih mahom izvoze u Južnu Afriku. Takođe, pošto je ovde sve veća popularnost japanskih vozila, čini se da je u nekim varijantama jeftinije uvesti auto direktno iz Japana, i da tako može da se uštedi neka hiljada evrija. Čuda globalnog tržišta.

Pretprošle nedelje sam krenuo na radionicu kreativnog pisanja, koja se održava u biblioteci. Znao sam za to i ranije, ali nisam mogao da idem jer se održava sredom od pola dvanaest do jedan. Glavni razlog što mi je zanimljiv taj događaj je druženje, jer je uvek prijatno okružiti se ljudima sličnih interesovanja. Takođe, mislim da će mi značiti za unapređenje jezika, iako čitam na engleskom, govorni jezik na neke druge teme je ipak nešto drugo. A taman mogu da pokušam i da malo pišem na engleskom, ali nisam zadovoljan kako to izgleda. Niti ću ikad biti, po svoj prilici. Kao što sam i očekivao, polaznici su uglavnom gospođe u penziji ili tu negde. Žena koja vodi časove, Louise G Cole, piše pesme, priče, objavila je tri zbirke poezije i pesme su joj objavljivane u raznim časopisima. Izgleda da ukupno ima tridesetak polaznika, ali da se njih desetak pojavi na časovima. Ona obično prethodno zada neki domaći, koji se čita na početku okupljanja (ne duže od 300 reči, ako želimo i ako smo napisali), zatim bude neka kratka vežba pisanja na zadatu temu i malo se ćaska o pisanju, konkursima i slično. Fenomenalno je kako nekim ljudima padaju na pamet odlične ideje. Atmosfera je poprilično opuštena, nisam primetio neku zajedljivost i opterećenost objavljivanjem knjiga, slavom i bogatstvom, ljudi vrlo rado učestvuju tokom časa. Vrlo sam zadovoljan, iako odsapavam dva sata pre tog druženja, ali nadoknadim malo kasnije.

Možda ste primetili da nisam od onih koji nešto posebno trzaju na sportove. A fudbal pogotovo ne pratim, jer ne vidim mnogo smisla da gledam dvadeset milionera kako jurcaju za naduvanim balunom. Pri tome većina njihovih navijača više ne može da priušti odlaske na utakmice, jer su takvi izlsi postlai preskupi. Međutim prošlog vikenda sam napravio izuzetak. Utakmica Engleska – Srbija mi se učinila kao nešto što bi trebalo odlgedati u pabu. Taman će svi prisutni navijati za Srbiju, ako već ne za, onda sigurno protiv Engleza. I bi tako, ceo pab je navijao za naše, osim jednog tipa koji je sedeo baš pored mene. Pošto nemam ni dres ni zastavu(ne znam kako sam dozvolio takav propust), morao sam da odštampam zastavu Srbije da bi se znalo koga bodrimo. Na nesreću, utakmica se završila kako je i očekivano, čak sam mislio da ćemo dobiti još više golova. Bila je, bar meni, neviđeno dosadna, pa ni ostatak ljudi u pabu nije bio raspoložen za neko frenetično navijanje. Što se mene tiče, ispunio sam moju rodoljubivu dužnost i nemam nameru da pratim nijedan meč na ovom prvenstvu.

Često mi iskaču oglasi za vojsku i Gardu. Zanimljivo je da vojaci nemaju neke plate, oko 38000 evrija godišnje, policija čak i niže(a ne nose oružje i treba da se bore protiv kriminalaca), na žalost ni nastavnici i medicinsko osoblje nemaju neke specijalne plate. Primetio sam da je to globalno raširen problem i nije mi jasno kako to i dalje funkcioniše na taj način. Nešto sa svetom nije baš najbolje namešteno. U Irskoj je dodatni problem što im ljudi tih profila odlaze u Australiju, Kanadu, čak i takvi oglasi mi stalno iskaču.

Spominjao sam vam da su održavani lokalni, kao i izbori za EU parlament. Navodno, analitičari u procenama ne greše više od nekoliko procenata, međutim, sada su kanda opasno omašili. Šin Fejn nije na lokalu prošao ni blizu kako je očekivano. Većinom su ljudi glasali za stranke koje su već na vlasti, što će reći da su glasači mahom zadovoljni svojim lokalnim predstavnicima. Možda bude drugačija slika kad dođe do izbora za irski parlament. Pričao sam sa jednim Ircem na poslu o ujedinjenju dve Irske i on misli da će se to neminovno desiti za deset, dvadeset godina, ali mirno i bez nasilja, jer je mnogim Ircima Šin Fejn i dalje sinonim za bombe u gradovima i strah i nesigurnost.

Prekjuče sam bio u Dablinu samo radi druženja sa dablinskim Beograđanima, pošto se nismo videli par meseci. Zanimljivo je da smo se sreli tek u Irskoj, iako smo relativno blizu bili i u Beogradu, a čak nam se podudaraju i neki krugovi u kojima smo se kretali. Fino smo proćaskali i razmenili koju čašicu razgovora, Malo smo i šetali u parku koji se nalazi blizu njihovog stana. Taj Feniks park je, izgleda, najveći evropski gradski park i prava je oaza mira. Koliko sam ukapirao, pripadao je nekad porodici Ginis i oni su ga dali državi da građanstvo u njemu slobodno uživa,  Održavao se i slikarski festival, pa je desetine slikara svih uzrasta bilo raštrkano po celom parku. Glavna stvar nije tu šta su oni slikali i kakav je kvalitet njihovih radova, već je poenta da se ljudi opušteno bave svojom strašću. I niko im se neće smejati, već će jednostavno prihvatiti nečiju strast. Pisao sam i ranije o tome, ta životna opuštenost je opšteprisutna. Ne cvetaju svima ruže, i oni imaju problema sa životnim troškovima, ali su prihvatili da život može i mora biti lep i na druge načine. I nije ništa sporno da čovek u bilo kom životnom dobu odluči da promeni posao kojim se bavi, da nauči nešto novo, ili da počne neki novi, neobični hobi. To je skroz dobro, jer život ne prestaje sa četrdeset i ne moramo da se bavimo istim stvarima ceo život. U redu je da se menjamo, razvijamo, zar ne? I na kraju krajeva da imamo više životnih mogućnosti.

Juče sam svratio u bioskop i gledao crtani Inside out 2 i film Bikeriders. Preporuka za oba. Kad sam već bio u motoraškom faazonu, čim sam se vratio iz grada pogledao sam opet Goli u sedlu.

Ako ste propustili neki članak, imate ih ovde. Takođe, tu je i FB strana sa dnevnim objavama i interesantnostima.

Pozdravlja vas vaš Nešo/Shonery/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy

Оставите одговор