Dobar vam dan, pratioci irskog dnevnika jednog Balkanca…
Kako ste, što činite?
Tokom prošle dve nedelje, bilo je nekih dešavanja.
Omladinac uživa sa majkom u Srbiji, a meni su stigli mejlovi sa spiskovima udžbenika, kao i najave za uplatnice za sledeću godina. Još uvek nisam pogledao koliko su udžbenici, ali kanda postoji šansa da dobijemo neki popust. Izgleda da će osnovci dobiti knjige za dž, a da srednjoškolci još uvek nisu u toj priči. Ah, početak septembra, izazovan u svakoj zemlji, zar ne? Videću na kraju leta koliko je momak porastao i da li mu treba nova uniforma.
Vreme je i dalje prijatno, malo sunce, povremeno padne kiša, ali nije strašno. Ili se smenjuju više puta tokom dana, pa i to računam u sunačne dane, u slučaju da sunce ima bolju statistiku. Počeo je da radi i otvoreni bazen, čujem dečiju ciku stalno kad prođem. Navodno se voda greje, ali nisam spreman za tu avanturu. Zapravo, nisam ljubitelj bazena kao takvih. Nije da ne mogu da se okupam, ali više volim jezera, mora…
Moje poslovne obaveze su nepromenjene, mašine nekad rade bolje nekad lošije, ali sistem ne staje, uvek ima nekog posla na nekoj od mašina. Imali smo dve radne subote, što je prošlo opušteno.
Prošli put sam vam pričao da mi je firma platila onaj kurs Bezbednosti i zaštite na radu. Prošle nedelje sam bio u Roskomonu cela tri dana, na praktičnim predavanjima, na kraju kojih je bilo testiranje. I moram da vam kažem, bilo je sjajno. Nas osmoro na kursu, tri žene i petorica muškaraca, svi Irci (osim mene) i svi sa neobičnim pričama. Devojka sa posla se ispostavila kao dobar lik, i od kako joj se otac razboleo, zajedno sa bratom(koji završava faks) vodi porodičnu farmu krava, pre i posle fabrike ima obaveze oko toga. Druga žena je nakon što je dugo sa mužem vodila porodični biznis, koji je sticajem nezgodnih okolnosti, ugašen nedavno. I treća koja se bavi različitim predavanjima za decu i odrasle. Tri muškaraca su odslužili svoje u vojsci, dvadeset i jedna godina i zaradili su penziju, a mojih su godina. Dvojica sad rade kao vatrogasci, treći se bavi rashladnim sistemima. Četvrti tip je penziju zaradio u gardi(policija) i uzgaja konje. A pošto želi da bude mehaničar elektro bicikala, ide i na te kurseve. A da bi to dobio, mora da prođe i obuku za obične bicikle, servisiranje, pravljenje.
Zanimljivo je kako svi doživljavaju sasvim prirodno da uče nove stvari, da se usavršavaju i rade nešto drugačije, da potpuno promene karijeru. Taj optimizam je zarazan i vrlo opuštajući. A onda pomislim kako kod nas, Balkanu, čim pređeš četrdeset godina, računa se da završio svoje i da je život gotov.
Predavanja su bila zabavna i mi smo se kao grupa odlično uklopili. U četvrtak je predviđeno da imamo ispite, pismeni test, koji vuče 20% ocene i praktične prezentacije dva puta po deset minuta, u jednoj pričamo o zadatoj temi uz pomoć Power point prezentacije, a druga je praktična pokazna vežba, uz asistenciju nekog od kolega, koji će glumiti učenika. I taj deo donosi 60% ocene..
Meni je najveća frka bila oko testa, jer su odgovori na ispunjavanje crte, a ne na zaokruživanje. Nije teška tema, zakonodavstvo, anatomija kičme, procene rizika za povredu i slično. I da je na srpskom, seo bih i nabubao očas posla, ali kad pomislim da treba sve da ispišem na engleskom. Za divno čudo, test sam odradio bolje nego što sam očekivao. Posle toga smo imali praktični deo, koji se snima i šalje na ocenjivanje u centralu. Prvo sam odradio prezentaciju o anatomiji kičme. Zanimljivo je da dok sam vežbao u kući, uvek sam bio preko deset minuta. Međutim, kada sam trebao da izvedem sve uživo, završio sam ranije. Srećom, ostali „učenici“ su uskočili i postavili mi nekoliko lakih pitanja, da malo popunimo vreme. Izela me trema malo, jer sam stalno razmišljao da li pričam razumljivo i da li dobro izgovaram reči. Svi su bili puni podrške, ali nisam poptuno zadovoljan. Jedno je kad pričamo o opštim temama i zezamo se, a drugo je kad treba držati predavanje. Ali dobro, namestiće se sve vremenom, posle nekoliko prezentacija koje izvedem pred publikom..
Nakon svega, imali smo pokaznu vežbu, gde je svako izabrao jedan od načina prenošenja predmeta iz tačke A u tačku B. Izabrao sam osnovno, pomeranje kutije sa jednog mesta na podu na drugo mesto na podu. I onda sam ukapirao da ću sve pokazati za par minuta i još toliko za mog „učenika“. Onda sam počeo da pričam i pričam sve dok mi nisu mahnuli da je dovoljno. Bio sam asistent i jednom od kolega i opet krao vreme. Proglašen sam kasnije vaflerom (waffler), što bi u slobodnom prevodu značilo onaj koji vrti priču u krug, ali stalno drugačije. To sam često radio i u školi, samo kad bih se dočepao nekih društvenjačkih i opštijih tema. Da, znam da možete da smislite i drugačije izraze, manje laskave, za ovu moju osobinu. Sve u svemu bilo je skroz zabavno. Sad imam dve nedelje da napišem rad, koji vuče 20% ocene. Sve svemu, nadam se da ću na kraju proći ispite i da ću u oktobru dobiti zvaničnu licencu. Posle me čeka da novostečeno znanje prenosim novim i starim ljudima u fabrici. A nadam se da ću uspeti i da odradim povremeno neku privatnu tezgu i time malo pojačati budžet.
Kad je sve završeno, častio sam sebe ručkom u restoranu i prvi put otkako sam u Irskoj probao Cottage pie. Jednostavno jelo, ali ukusno i zasitno, moj omiljeni tip hrane.
Posle sam otišao da pogledam novog Indijanu. Vrlo dobar i zabavan, ne kao Gral i Kovčeg, ali dovoljno dobar, uprkos tome što ima neke beskrajno glupe momente.
U petak, pre tri dana, sam napunio 44 godine, vupi. Nije bilo žurke ili ludog opijanja, jer sam ipak sutradan morao na posao.
Subote su mi uobičajeno vreme za odlazak u pab, jer tada mogu da nabodem neke svirke uživo, tako je bilo i sad. Bio je dobar bend, koji sam već slušao u par navrata. Ona peva, ima malo prozukli glas, on svira gitaru, cepaju bez pauze dva sata. Naišao sam i na veslo društvo iz fabrike, pa smo se zezali do fajronta. Razmišljam baš nešto o sastavu ljudi u pabovima i moram da primetim da baš retko viđam strance. Bude povremeno mlađarije sa svih strana, ali nas „starijih“ stranaca i nema. No, kako god bilo, veče je bilo veselo. Eto, da ne brinete da sam rođendan proslavio u samoći, zagledan u jednu tačku.
Interesantan je i muzički izbor svih bendova, naravno, rokenrol se mahom svira, ali vidim da ljudi posebno vole Abu, Krenberis, Ejmi Mekdonald i oni su uvek na repertoaru. Kad spomenuh muziku, dešava se nešto čudno sa radio stanicom, koju nam puštaju u fabrici. Već sve nedelje ni jedna pesma nije hit dana, pa se ne vrti deset puta tokom smene, a čak ne puste ni svaki dani one cvetiće od Majli Sajrus. Ona, mučena, ako to čuje, skroz će se ubedačiti.
Evo za kraj jedne pesme, za koju ne pamtim kad sam je čuo u nekom kafanskom izvođenju, a bila je na repertoaru u subotu.
Ako ste propustili neki članak, imate ih ovde. Takođe, tu je i FB strana sa dnevnim objavama i interesantnostima.
Pozdravlja vas vaš Nešo/Shonery/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy
Читам све ово твоје писаније редовно као и раније, само што је сад на сваке две недеље осећај као да пишеш једном у два месеца. Баш се некако изгуби нит.
ne znam šta bih rekao na to. Poslednjih meseci nisam u raspoloženju ni za čitanje ni za pisanje. A stvarno ne znam šta bih pisao svake nedelje u ovom dnevniku. Videću još, ko zna, možda promenim ritam opet na nedeljno… Ako ne, u znak zahvalnosti što čitaš sve, plaćam prvo piće kad se vidimo 🙂