Balkanac osvaja Irsku, godina II, nedelja 7 i 8, 5.6-18.6.2023.

Neverovatno je kako proleti vreme, dve nedelje odoše kao ništa. Mada, možda to ima veze i sa godinama, što smo stariji, nekako sve deluje mnogo brže.

Protekli period je bio malo interesantniji nego uobičajeno.

Možda će vam biti zanimljivo da sam po prvi put nakon dobrih 16 godina (kad sam završavao fakultet) kupio flomastere za obeležavanje teksta.

U firmi se pojavio oglas za dokvalifikaciju, za kurs instruktora nečeg što se najpribližnije zove Ručni prenos stvari. To podrazumeva bilo kakvo pomeranje, dizanje, guranje predmeta. Na kursevima se uči kako na ispravan način treba koristiti ruke i telo. Sećam se toga kad sam tek došao u fabriku. Fora je što svaki zaposleni u Irskoj, mora da dobije papir da je prošao taj kurs, bez obzira da li radi u građevini ili u kancelarijama. Zašto? Zato što je procenjeno da Irska gubi godišnje oko 800 meleona zbog povreda donjeg dela leđa. Tako da je tu zapravo dvostruki dobitak, zaposleni su zdraviji, firme imaju manje gubitke i eto, svi zadovoljni. Obično  su ta predavanja svima dosadna i mahom kažu da je to najgorih tri, četiri sata njihovih života. Da, znam da deluje malo smešno iz ugla našeg Balkana, ali kad opet bolje razmislim, nije toliko ni van pameti. U svakom slučaju, eto meni malo zanimacije.

No, eto, jedna devojka i ja se prijavili se na kurs da budemo instruktori toga. Pošto fabrika svako malo zapošljava nove ljude, onda ću verovatno sa vremena na vreme biti zadužen da im prenesem to znanje. Neće to biti stalno, ali svaki dan koji nisam na proizvodnoj liniji je samo dobitak. Prošle nedelje sam imao dva dana celodnevnih predavanja. Sad treba da izučim knjigu i da za dve nedelje odem u Roskomon na nova tri dana predavanja, a trećeg dana i na ispit. Pored toga, imaću i javnu prezentaciju jedne od oblasti, koju moram da pripremim ovih dana. Posle treba da napišem još jedan rad.  Malo me hvata frka, jer treba sve to ispričam pred grupom drugih, ali nije mi frka zbog pojavljivanja, tu se i snalazim.  Fora je što, naravna stvar, sve treba da bude na engleskom. A nije da baš pričam engleski toliko tečno. Sad mi je jasnije kako je sinu u školi, jer koliko god znali neki jezik, nije baš lako i zgodno pratiti predavanja i pričati o određenoj temi. Sve je to meni jasno na srpskom, ali za engleski će mi trebati više pripreme.

U svakom slučaju, ovaj kurs bi mogao potencijalno da otvori neke nove priče, jer se često ti ljudi bave i procenama rizika u firmama, ali hajdemo jedno po jedno. Jer do takvih poslova će proći još vremena i verovatno kurseva. Zanimljivo je da je i ovo kurs nivoa 6, a koliko sam shvatio, srednja je nivo 5, a faks 7.

Kad već spominjem školu, omladinac je završio sa ispitima, negde je zadovoljan više, negde manje. Sad čeka rezultate. Sami ispiti, kao što već rekoh, nemaju težinu jer su samo proba za završne ispite, koji će biti za dve godine, kad završi šestu godinu.

Već sam pričao kako u firmi povremeno organizuju humantirane akcije, pa su pre nekoliko nedelja prodavali kolače, što kupovne, što domaće. Prošle nedelje je bila organizovana prodaja polovnih stvari. Bilo je tu svega i svečega, garderobe posuđa, knjiga, tehnike. Pazario sam jednu od zanimljivijih  društvenih igara, a posle se ispostavilo da je igra potpuno nekorišćena. Ticket to ride se zove i apsolutno toplo preporučujem, ako niste igrali do sada.

Nisam vam spominjao Čeha(čini mi se), koji se honorarno bavi fotografisanjem, mahom svadbe, sahrane, rođendani. I pričo mi je kako je radio naslovnicu za knjigu. U pitanju je knjige žene koj apripada grupaciji, koja bi po nekim životnim načelima bila najpribližnija ciganima (ili Romima ako vam to zvuči prihvatljivije), ovde se nazivaju Travelers. Oni žive poprilično po svojim pravilima, kažu da se čak ni policija ne meša suviše u njihove sukobe. LM, knjiga o kojoj pričamo je napisana od strane jedne žene, koja je pričala o svom životu. Izgleda da će tu biti raznih pikanterija i navodno je već dobila neke životne pretnje za slučaj da objavi knjigu. Jedna od epizoda je i slučaj gde je neka devojka nakon prve bračne noći optužena od strane novopečenog muža da nije bila nevina. Čak je izgleda i lagao o tome. U svakom slučaju, njena porodica je došla sa nemerom da je ubije. Scena koja mi nije potpuno nezamisliva u nekim delovima zavičaja. No, izgleda da je gospođa, dobila ponudu od izdavača i za drugu knjigu. A u međuvremenu će verovatno morati malo da se skloni iz Irske. Inače, naslovnica će izgledati odlično. Kad se knjiga pojavi u prodaji, javiću vam ako se dočepam iste.

Dani su nam mahom prolazili u pripremama omladinca za put za Beograd. I u petak uveče smo otišli za Dablin, proveli noć na aerodromu, uz manji ili više sna i krenuo je na put u cik zore.

Dok je on leteo ka Frankfutu, odlučio sam da odem na sever Irske u gradić  Dundalk. Već sam ranije dobio preporuke da bi to moglo biti ok mesto za život, ali pošto imam lošu vezu ka tamo iz mojih krajeva, nikako da se namesti.

Gradić nije loš, tako, dvadesetak hiljada duša. Pošto su nekad bili na samoj granici razgraničenja, sa Severnom Irskom, pa su se tu često sklanjali likovi kad bi napravili haos na severu. I navodno, kad se sve smirilo, neki od njih su morali nešto da rade, pa je možda nešto viša stopa kriminal tamo. Ali dobro, ima vremena da razmišljamo o selidbama. Simpatično mestašce, ništa epohhalno, ali zanimljivo. Još uvek na glavnoj ulici stoje transparenti kojim se zahvaljuju Bajdenu na poseti. Naravno, prodavnice, restorani su na sve strane. Uočljivo je da je i frizeraj popularan u Irskoj. Zapravo, ne običan frizeraj, već brice ili berberi, što bi se reklo popularnije. Izgleda da muškarci više nego ikad posvećuju pažnje svojoj kosi i bradama. Verovatno bi neki rekli da bi bilo pametnije da se posvećuju nekim drugim stvarima u životu. Obišao sam i lokalni muzej, ima interesantnu postavku od praistorije na ovamo.

Dundak je na liniji Dablin – Belfast, što znači da je dobro povezan sa oba grada, a polasci za Dablin su na sat vremena od jutra do ponoći. Inače, dok sam u Dablinu čekao jutarnji voz, bila je i gomila mladog sveta, koji su verovatno bili na noćnom dablinskom provodu i čekali su prvi voz za povratak kući.

Nakon što sam izgustirao gradić, a već se i vreme promenilo iz prijatnog u kišovito, vratio sam se u Dablin, bio sam preumoran da bih nešto mnogo lutao, mada nisam imao ni previše vremena. Provalio sam pub sa odličnim kraft pivom i tamo se skucao na neka dva sata. Pričao sam vam da sam u Beogradu radio u jednom kraft pabu? I da nisam tada koristio beneficije tog posla i da sam vrlo retko pio isto to pivo. Eto, svašta se menja u životu.

Dok sam se vraćao vozom, primetio sam par sedišta ispred mene neko veselo žensko društvo, njih četiri, tako oko 45, 50. I u njihov razgovor se uključio neki tip, blago buckast, proćelav, kasne četrdeste, čudnjikav pogled. Ispostavilo se da je on neki učitelj, a da je većina iz ženskog društva takođe u nastavi. I slušam dobrih sat vremena kako im su upucava na neke neverovatno odvratne i ljigave fore. Lik je sve vreme zračio kao neka ljiga, ako razumete šta hoću da vam kažem. U odbranu ženskog društva, dobro su se držale da ga ne oteraju u majčinu i jedna mu je vrlo ozbiljno spušta la sve vreme.

“Imam baš pametne klince u razredu”, kaže on.

“Pa gde se onda ti tu uklapaš?”, sledi odgovor.

BIlo je još sličnih doskočica. Beskrajno sam se obradovao kad je lik izašao iz voza i otišao svojim putem. Divim im se na strpljenju i na tome što ga nisu izbacile iz voza u pokretu.

Poslednjih par puta me potkačila i dobra svirka u lokalnom pabu. Pošto je sad letnja sezona, imaju izmenjene muzičke večeri. Unutra svira neka akustika, mahom pop-rok, jedno ili dvoje, a napolju DJ pušta muziku, često neki dens hitovi ili šta već. Za nekoga sve, za svakoga nešto.

I dalje mi bude zanimljivo i neobično kada starija ekipa (generacija mojih roditelja i stariji) krenu da đuskaju i da pevaju te pesme sve u šesnaest, a onda se setim da je njima to domaća muzika i da su neki uživo slušali i Elvisa i Stonse i Bitlse i na kraju krajeva Krenberis i šta sve ne. Ta neka opuštenost i otvorenost sa kojom prilaze životu je vrlo osvežavajuća.

Možda sam pričao da su u pabu uvek uključeni televizori. Vrti se ili sport, ako ima nešto što prati građanstvo ili neki film, bez tona jasno. Nedavno su puštali neki kanal na kome je išao rijaliti TWO, mladići i devojke na tropskom ostrvu šetaju se polugoli i nešto ćaskaju, izležavaju se po krevetima, zezaju u bazenu. Žurka. Verovatno je poenta da se neki od njih smuvaju, ne zanima me baš toliko da bih guglao. Nego eto, da ne ispadne da takvi programi idu samo na srpskim televizijama.

Vidim da na netu debatuju da li Irska treba da uđe u NATO. Građanstvo je, koliko vidim mahom protiv, zadovoljni su neutralnim statusom, kao i mirotovoračkom ulogom koje se drže.

Znam da je bilo još nešto što sam hteo da vam kažem, ali ne mogu sad nikako da se setim. Moraću da vodim beleške. Udarila krečana.

Sad je vreme za nove pobede i nove zanimacije. Inače i dalje je lepo i sunčano.

Ako ste propustili neki članak, imate ih ovde. Takođe, tu je i FB strana sa dnevnim objavama i interesantnostima.

Pozdravlja vas vaš Nešo/Shonery/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *