Dobar vam ponedeljak štovano čitateljstvo…
Primetili ste da sam prošle nedelje imao izvesne probleme sa sajtom. Rekao bih da su svetski moćnici odlučili da mi zabibere čorbu. Ali ne znaju na koga su udarili. Za sada je sve u redu, ali su svi izgledi da problem još uvek nije rešen i da će biti opet nekog tumbanja. Idemo kako može, dok traje.
Pisao sam vam o oluju Debi prošli put, ali je kroz ovdašnje krajeve prošla mirno i praktično neprimetno. Polomila je neke grane, prevrnula malo kanti za smeće i sve u svemu ništa.
Kratak pregled poslovnih uspeha. Nema ničeg novog, trake rade manje-više bez većih problema, uprkos konstantnom nedostatku ljudstva. I dalje se povremeno bavim onim manual handling kursom. Jedna od šefovica je cele prošle nedelje bila u Španiji na odmoru, nasledila je tamo očevu kuću. Popriličan broj Iraca je kupio vikendice tamo, ali i po nekim drugim toplim zemljama. Bilo je nekad vreme i kad su silni Jugovići imali vikendice na morima, planinama, svugde.
Inače, firma je odlučila da nas časti božićnim poklonom, na feničanski način, kako drugačije. Lepo od njih, već ću negde naći pravi način da iskoristim taj poklon.
Trebalo je da i ove godine vozimo sobno biciklo u celodnevnoj (24h) humanitarnoj akciji, ali do toga nije došlo. Cenim da nije bilo dovoljno prijavljenih. Šteta, baš sam se naložio da i ovog puta pokažem dominaciju i da poziram za fotografisanje.
Preduzeće je odlučilo da nas časti nekim duksevima, pa smo svi upisivali veličine. Da možda neće da nam ugase grejanje, pa nas pripremaju na vreme? To već ne bi bilo lepo.
Muzika u firmi je na momente alarmantna. Počeo je radijski teror božićnih pesama, a iako su sve već dovoljno naporne, Maraja Keri apsolutno vodi u toj kategoriji. Jasno mi je da ona svake godine od te pesme kupi dva stana u Beogradu na vodi, ali nije mi jasno kako može da živi sama sa sobom.
Vreme je pristojno, malo kiša, malo bez. Nije suviše hladno, ili sam se jednostavno navikao na ove temperature. Ko će ga znati. Mada se ne bih bunio da je toplije nekih desetak stepeni.
Prošle subote je u selu organizovana dodela Oskara. Ne baš kao ona u Amerikama, već naša lokalna i zato je simboličan naziv bio Oscarz night. Uprkos svim sumnjama koje sam imao, to je bio fenomenalan događaj. O čemu se zapravo radi? Lokalci, većina od njih nisu glumili ranije, su snimili sedam kratkih filmova To su sve bile obrade nekih serija, ali i filmova. Svaki uradak je bio spakovan na dvadesetak minuta. Od serija smo imali Father Ted (jedna od najpopularnijih serija u Irskoj), Fawlty towers (svi se sećate ludog Džona Kliza), Killinaskully (ovo mi je potpuno nepoznata serija, mada bi mogla biti zanimljiva), Derry girls (znam pojmovno, ali me nije privlačilo da gledam) a od dugometražnih filmova prikazali su nam The Commitments (Dablinac pravi R&B bend od lokalne ekipe iz radničke klase), Sisters Act (film sa Vuoi Goldberg) i Waking Ned Devine (starac dobija loto premiju i sve se zakomplikuje). Kao što vidite, u pitanju su bile komedije, pa sam se nadao da će i obrade biti dovoljno smešne. Svaki film je bio sponzorisan od nekog lokalnog preduzeća, a isto tako i sama dodela oskara.
Ceo događaj je smešten, gde drugde nego u onaj naš sportski centar, preciznije na košarkaški teren u istom. Kartu sam kupio na ulazu, jer sam zaboravio da to uradim ranije. Ufur je bio 25 evrija. Sav prihod je išao u dobrotvorne svrhe, kinta je sakupljana za lokalnu osnovnu školu. Naravno, obrazovane institucije moraju nekad onoliko da čekaju(ili ne dočekaju) dok stignu državne pare, pa je lakše da se uključi lokalna zajednica. Pošto drugarica iz kopirnice glumi u jednom filmu (Father Ted), pitao sam da li je neophodno neko formalno oblačenje. Samo za filmske ekipe kaže ona. Dobro, neka bude tako. Međutim, ne samo da su ekipe bile doterane (svečane haljine i crna odela sa leptir mašnama), ali i većina prisutnih se obukla svečano, žene pogotovo. Ko je želeo da se slika pored velike figure Oskara, mogao je i to.
Filmove su puštali preko nekog velikog ekrana, u načelu je mogao da se vidi i sa drugog kraja. Srećom, po ivicama sale bilo raspoređeno još četiri velika ekrana da bi svi mogli lepo da vide. Dok smo mi gledali filmove, žiri je donosio svoj sud. Posle svakog filma išlo bi kratko predstavljanje filmske ekipe, popeli bi se na scenu i ćaskali. Voditelj programa je bio irski komičar, Patrik MekDonel. Prva pauza je bila posle prva tri filma i onda pauza za glasanje nakon sledeća četiri. Od početka do kraja večeri, bila je konstantna navalica na bar, red nije prestajao.
Bio sam iznenađen kvalitetom filmova, da budem iskren. Svi su odlično snimljeni, odlično montirani, a sam gluma je bila i više nego uverljiva. Prepoznao sam brojne glumce, a i lokacije, jer je sve snimano u mestu. Izabrali su dobre filmove i serije za obradu. Smejao sam se sve vreme i ovo je stvarno bio dobar provod. Bilo je i nagrada u vidu Oskara – najbolja produkcija, komična scena, muška/ženska sporedna/glavna uloga,film publike, film žirija… Negde oko ponoći je sve završeno i mogli smo polako da se razilazimo.
Ko god je došao na ideju da sve organizuje, svaka mu čast. Srećem glumce ovih dana i čestitam im redom na uspehu. Verovatno ste primetili jedan veliki propust organizatora? Ni za jedan film nisu pozvali vašeg dragog mene, nije mi jasno kako je došlo do te omaške. Ali, u pravu ste, ne ide da zasenim domaći živalj. Odmah bi neko rekao – vidi ovi stranci nam sve uzeše…
Lad smo kod stranaca, verujem da ste većinom ispratili i nemire u Dablinu? Haos je izazvan napadom na decu. Pušten je glas da je napadač neki stranac (koji je u Irskoj već desetak godina) i masa je odmah krenula da ruši i pali po gradu. Policija je uhapsila njih šezdesetak i ti će dobiti ozbiljne porcije zbog napada na policiju. Sa druge strane je napadača, između ostalih, zaustavio drugi stranac, Brazilac koji je jedva godinu dana u Irskoj i radi za neku dostavu na bajsu. Neverovatna je stvar da su ljudi, širom beskrajnog interneta, u roku od dva dana skupili preko 300 000 evrija za ovog hrabrog čoveka. I eto, sa jedne strane netrpeljivost prema strancima, sa druge podrška. Pretpostavljam da je tako po celom svetu. E sad, svi znamo da se desne struje potpaljuju po potrebi, a ko ih gura ovde, pokazaće se vremenom. Za razliku od Dablina gde je ceo događaj uznemirio brojne ljude, u školama su odmah organizovali neki vid psihološke podrške, a mnogi čak nisu ni slali decu u školu sledeći dan. U našem mestašcetu je događaj prošao skoro pa ne primećeno, osim što je u školi održana misa za stradale, mir u svetu i tako to. Mi se ovde bavimo malim i običnim stvarima, nacionalne i svetske politike nas slabo pogađaju. Kažu novine da je svaki četvrti zaposleni u Irskoj stranac, i da nije tako, bila bi ovo siromašna zemlja. Moguće je i to. Nagli ekonomski skok je privukao ljude sa strane, infrastruktura ne može da isprati toliki nagli porast stanovništva. Ostaje nada da će Irci, malo po malo, sve dovesti u red
Dok ovo piskaram, nedelja veče, neki momci kače uličnu novogodišnju rasvetu, ima sad da sijamo kao Las Vegas. Nisam informisan kako jenu Beogradu i da li je tradicionalno okićen još u avgustu? Mi da smo pametni, to bi uvrstili u turističku ponudu. Celogodišnji novogodišnji advent, a ne kao ovi ostali gradovi gde to traje dvadesetak dana…
Ako ste propustili neki članak, imate ih ovde. Takođe, tu je i FB strana sa dnevnim objavama i interesantnostima.
Pozdravlja vas vaš Nešo/Shonery/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy
E, pa, ne da sam se ismejala na konstataciju o hororu božićne muzike:
Muzika u firmi je na momente alarmantna. Počeo je radijski teror božićnih pesama, a iako su sve već dovoljno naporne, Maraja Keri apsolutno vodi u toj kategoriji. Jasno mi je da ona svake godine od te pesme kupi dva stana u Beogradu na vodi, ali nije mi jasno kako može da živi sama sa sobom.