Dobar vam ponedeljak, drugovi i drugarice, vredni proleterijatu i poštena inteligencijo. Još jedna radna nedelja je pred nama.
Za razliku od Balkana odakle svakodnevno stižu sve neobičnije vesti , ovde je sve znatno mirnije, bar trenutno.
Ne znam koliko svraćate na FB stranu Balkanca, pa vam je možda promakao moj kratki trenutak slave. Pretprošlog ponedeljka, odlazim na posao kao i uobičajeno i prilazi mi jedan Irac i pita:
„Hej, jesi li ti bio u jučerašnjim novinama?“
„Kakvim novinama? Ne znam ništa o tome.“
„Jesi li bio na poljoprivrednom sajmu u subotu?“
„Jesam“
„Pa tamo su te slikali, sa šeširom.“
Zaintrigirao me ovaj razgovor. Jeste me neko slikao, ali nisam znao da li je iz nekih novina ili slika za neku FB stranu. Nedugo zatim, prilazi mi jedna Irkinja i kaže da me videla u novinama i da će mi doneti isečak.
Bila mi je zanimljiva cela ta situacija. U lokalnoj novinarnci, dok sam uplaćivao loto (nada uvek umire poslednja) primetio sam novine Roscommon herald. To je nedeljno izdanje, obimnije nego Politika, i pišu o najvažnijim događajima u celom okrugu. I tako listam i naiđem na moju sliku.
Razmišjao sam da kupim desetak primeraka novina i da poklanjam, ali sam zaključio da je to baš preveliko samoljublje. Kako reče Al Paćino u Đavoljem advokatu – taština je moj omiljeni porok.
Bila je na poslu i jedna muško-ženska drama gde su pale teške reči. To je bilo donekle iznenađujuće, jer su u ovih godinu i kusur svi, kako Irci, tako i stranci bili vrlo odmereni u komunikaciji. Pošto sam se igrom slučaja zatekao na licinom mestu kao svedok, pomislio sam da će i mene kadrovsko zvati da ispričam šta sam čuo. Međutim, niko ništa. Verovatno imaju neke svoje sisteme kako se takve situacije rešavaju. Kao što verovatno postoje protokoli za različite situacije. Znam da npr, Starbaks između ostalog, ima trening za situaciju da im gost umre u lokalu. Nego, šta je drugo zanimljivo, bar meni. Slušam tu kratku svađu i padnu reči tipa kurvo i jebi se i razmišljam kako bi tu bilo živopisnih izraza i psovki na domaćem jeziku, da ne kažem srpsko-hrvatskom. To kad bi se prevelo na engleski i stiglo do kadrovskog, verovatno bi učesnike svađe stavili na psihijatrijsko posmatranje. Ali eto, neke stvari su jednostavno neprevodive i nepremostive.
Osim tih iznenađujućih događaja, sa poslovne strane nema promena, sve se odvija u standardnom ritmu. Potražnja je konstantno visoka, tako da je to dobro. Ali nije dobro što ima toliko bolesnog sveta.
Omladinac je zadovoljan školom, a kako i ne bi kad ima upola manje predmeta nego što bi ih imao na Balkanu, a pola je sam birao. Počeo je polako da razmišlja šta bi mogao posle srednje, ali još uvek nema čvrsto izgrađen plan. No dobro, doći će i to. A čudim se sve vreme kako nisam dobio poruke da platim osiguranje i ostale administrativne troškove za ovu godinu. Kad ne lezi vraže, stizalo je kod supruge na mejl, a ona je to ignorisala računajući da sam i ja dobio isto i sve platio. A onda sam shvatio da su oni to slali na moj stari broj telefona. I eto, na kraju sam ipak sve izmirio, da ne ispadne posle da izbegavamo da ispunimo svoje obaveze.Čini mi se da je malo jeftinije nego prošle godine, nekih 80 evrija.
Pretprošlog vikenda sam išao u Roskomon da malo proteglim noge, a i da pogledam neki film. Omladinac je imao dogovor za ovdašnje druženje, a i vado se i na neki domaći, pa sam išao sam. Sit sam se u gradu ispričao sa likom koji nudi besplatne biblije u zamenu za malo razgovora. Na kraju smo i dalje ostali na suprotnim stranama, bilo bi iznenađujuće da smo promenili stavove.
Imao sam sreće da pronađem i odgovarajući ram za sliku Srećka, koju nam je letos nacrtala kuma. Blesavo jedno kučište, uživa u Beogradu i ima nepodeljenu supruginu pažnju. Njemu bi se svidela ovdašnja klima pretpostavljam.
Koliko god se trudimo da ne skupljamo nepotrebne stvari, jer nikad ne znamo kad i gde bi mogli da se se selimo, količina ličnih predmeta se stalno povećava. Pazario sam sad i mikser da bi mogli da pravimo smutije i voćne sokove.
Znate ono kako svi gastarbajteri kukaju kako im fali neka namirnica iz zavičaja? Nije da mi fali nešto posebno , ali povremeno obojica imamo želju da pojedemo nešto što volimo iz naših krajeva. Neke od namirnica možemo da kupimo kod Poljaka i Arapa, nešto može da se naruči preko nekih naših prodavnica. Hteo sam da preko njih naručim i poli parizer. Da, znam da je parizer sada goruća tema u Srbiji, a pošto ne možemo da nabavimo taj koji se reklamira na svim televizijama, moraćemo da se zadovoljimo Polijem. Međutim, ne šalju poštom mesne prerađevine i mlečne proizvode, pošto su negde iznad Dablina pa bi to putovalo nekoliko dana poštom. No dobro, šta nam teško da naručimo karton plazme i nekoliko tegli ajvara? Nego, palo mi je na pamet da mi se jede kajmak. Uprkos tome što imaju razvijeno mlekarstvo, ipak ne prave kajmak. I onda sam se bacio u potragu za svežim mlekom od krave. I izgleda da sam našao gde bih mogao da kupim jedno 5 litara svežeg mleka. Sledeće nedelje ću se baviti pravljenjem kajmaka. Bićete obavešteni kako je to prošla, Ko zna, možda to bude začetak nove industrije u Irskoj?
Razmišljao sam i o kiselom kupusu, ali mi je rečeno da je ovde teško naći odgovarajući kupus za kiseljenje. Ako ga negde nađem, mogao bih da ostavim nekoliko glavica za salatu. Nikako ne bih pravio sarmu, jer to ne volem. Nije da ne mogu da pojedem, ali ako baš ne moram, radije bih to izbegao.
U selu je otvoren još jedan restoran Hell’s kitchen. I nema veze sa Remzijem, jer je postojao i pre njegove tv emisije.sad imamo 2 irska restorana, po jedan kineski i indijski i jedan da kažem, zdravi, da ne kažem makrobiotički
Do sledećeg javljanja, ostajte mi zdravo i pravo.
Ako ste propustili neki članak, imate ih ovde. Takođe, tu je i FB strana sa dnevnim objavama i interesantnostima.
Pozdravlja vas vaš Nešo/Shonery/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy