Hej, hej, hej, baš se nismo dugo čuli. Prošlo je dobrih mesec i kusur od poslednjeg javljanja. Ne znam koliko sam vam nedostajao, ali sam tu. Ako se sećate, malo je falilo da mi pobegne eroplan iz Amsterdama, ali sam srećom, ipak stigao u Beograd bez problema.
Godišnji? Šta da vam kažem, tri nedelje je proletelo. Malo sam video prijatelje, malo više vremena proveo sa suprugom, odradio dobar deo pripremljene liste kućnih popravki, malo putovao i na kraju se ipak moralo vratiti za Irsku. Dobro, nisam morao, ali omladinac je rekao da želi da nastavi školovanje u zemlji leprikona, pa je time stvar bila rešena.
U nedelju 20. VII sam ponovo stupio na irsko tle i uhvatio voz za moje pitomo seoce.
Na žalost i ovog puta sam propustio najveći događaj godine Festival ruža, ali ne može čovek biti na sto mesta istovremeno. Bar dak ne izmisle putovanje kroz vreme ili makar teleport. Samo da ne završim kao u onom filmiću Teleport Zovko.
Stan me dočekao u sitom stanju kao što je i ostavljen, što je sjajno. Inače, pred godišnji sam dobio produžetak ugovora za stan na još godinu dana, pod istim uslovima, što je dobro jer je mogao i da podigne kiriju, ne bih onda imao baš mnogo izbora sem da prihvatim. Ili da probam da nađem nešto jeftinije, što bi bila vrlo neizvesna potraga.
Jedva sam se malo odmorio, kad eto ponedeljka i nove radne nedelje. Da li treba da vam pričam koliko mi se mililo da idem na posao? No, dobro je što su mi se kolege obradovale, makar prividno. Svi su me pitali kako sam se proveo na produženom godišnjem, pošto većina njih radi punom parom još od prethodne nedelje. Takođe, moj potamneli ten je izazvao veliko interesovanje i pažnju. Šta da radim kad pocrnim očas posla, čim me sunce malo dotakne. Živelo sunce.
Vidim da su neki putovali, neki nisu, već po želji i volji. Većinom se svi žale na leto, zapravo na irsko leto, gde se kiša često smenjuje sa suncem i gde su temperature jedva oko dvadeset stepeni. Nije da se nisam malo privikao na ovo vreme, ali volim kad je nešto toplije. No dobro, kako sam očekivao da će ovde padati kiša dana noć, i nije tako loše. Opet, ima još vremena da me sastavi neka beskrajna kiša.
Trebalo mi je malo da se opet uhodam u radni ritam, ali sad je već sve po starom. Koliko čujem iskustva drugih, mahom se u fabrikama pogotovo američkim i nemačkim postupa sa ljudima korektno. A koliko vidim i Irci, vlasnici malih preduzeća su ok. Plate su redovne (kako me nervira što ovo treba istaći kao nešto neoubičajeno), radnici se cene koliko je to moguće. Ne sumnjam da ima raznih kolegijalnih nameštaljki i gaženja za bolje mesto pod suncem, samo još uvek nisam bio u takvoj situaciji.
Kad smo kod firme, kanda sam položio onaj kurs, u oktobru će mi stići i sertifikat. A onda će se videti šta ću sa tim i kako će se dalje razvijati cela priča.
Još da položim i za auto, pa a i to prebrinem, Počeo sam da vežbam testove i moram da primetim da ima stvari koje su mu skroz nepoznate, rekao bih da se ovdašnja teorija razlikuje od one koju sam učio poodavno u Srbiji.
I dok sam se uhodavao prošla je prva nedelja kao dlanom o dlan. Približio se dan omladinčevog dolaska u Irsku. Pre par meseci sam čistio mejl od gomile reklamnih poruka i koječega drugog i nekim čudom sam obrisao i poruku sa njegovim letom. Svi drugi letovi koje smo imali, kao i ovaj predstojeći u decembru su tu, ali nema podataka o letu kojim sin treba da stigne. I sve mi je u glavi da dolazi u subotu 26. VIII. Kontam da će mi stići ona poruka za prijavu na let dan ranije. I gledam u petak mejl i nema ničega, sve mi to čudno, jer bih uvek dobijao mejl bar 24 sata ranije. Igrom slučaja na pauzi, oko 11 sam ušao u kalendar i tamo piše – vaš let za Cirih iz Beograda je danas u 15:45. Kuku i lele. Pozvao sam gospođu i rekao joj da sin ima let za pet sati i da za tri treba da bude na aerodromu. Mogu samo da pretpostavim u kakav haos sam je ubacio. Dobro je što joj nisam bio bliži, jer verovatno sada ne bih pisao ove redove. Srećom, uspela je da ga spakuje na brzaka i stigao je na let. Zaključio sam da smo tog dana uštedeli 350 evrija jer bi toliko koštalo da smo morali da kupimo kartu za sledeći dan. Sve je stvar perspektive, zar ne? Biće ovo jednom vesela pričica, šta je spakovao, šta nije, hahah, hihihi i tome slično.
Nakon što je došao negde iza ponoći, iščekićali smo na dablinskom aerodromu do jutra i krenuli na voz ka našem selu. U linijskom autobusu sa aerodroma smo imali fenomenalnog vozača. Lik je negde sa Bliskog istoka. Taj optimizam je bio nesvakidašnji – pošalice, spremnost da pomogne, da stane van stanice da bi ljudi manje pešačili, Oduševio me skroz. Ovde postoji običaj da može da se časti šofer kintom ili nečim. Pošto sam se skroz navikao na kartice, često nemam više od od desetak evra u džepu u parama. Častili smo ga pakovanjem napolitanki, da mu makar malo zasladimo dan.
Školska godina ovde ne počinje istog dana za sve đake, već u zavisnosti od razreda kreću u rasponu od nedelju dana. Sin je prvi radni dan imao u sredu. Neki predmeti mu se poklapaju sa ovih nekoliko drugara koje ima, neki ne. Za sada je zadovoljan. Dobro je i što nije prerastao uniformu, tako da trenutno ne mora i to da kupuje.
Subota koja je iza nas se namestila kao dan za druženje. Prijateljica je prvi put izlagala nakit koji pravi. OVDE možete videti njenu stanicu. Ako vam nije mrsko možete da stisnete ono dugme like na stranici. Išli smo u Carrick on Shannon, to je udaljeno nekih 35 km od mene. Tamo se svake subote održava sajam rukotvorina. Sad je bilo šest, sedam štandova, ali se nadaju da će to još bolje zaživeti pa da će okupiti više kreativaca. Svidela mi se varoš. Upoznao sam i Hansa, Nemca koji već dvadeset i pet godin aživi u Irskoj, tu se i oženio, dobio decu. Ali kad priča i dalje se čuje blagi nemački akcent. Svirao je na ulici trubu i morao sam da priđem kad je počela What a wonderful world. To je, bar za mene, jedna od najboljih pesama svih vremena. Skroz zanimljiv lik.
Kad se završio Sajam rukotvorina, otišli smo u susedno mesto gde se održavao stočni sajam. Vašarska atmosfera, štandovi sa igračkama, suvenirima, hranom, izbor za najbolje grlo, izložba pasa, ringišpil i slično. Fali samo neko ko prodaje piće iz korita ispunjenog ledom. Ali kako se pripremaju te krave za izbor, to se češlja, timari, usisava se višak dlaka, fenira. Vlasnici stoje pored njih u belim mantilima, a ispod nose košulje, a često i kravatu. Sve na nivou.
Prijateljičina snajka je deo humanitarnog udruženja Mary’s meals, koje prikuplja kintu za gladnu decu Afrike, Azije i Južne Amerike. Za dvadest i pet evrija godišnje, tamo su u stanju da obezbede obrok za neko dete za celu godinu. Neverovatno, zar ne?
Omladinac je sa druge strane, sa drugarom išao u Roscommon da gledaju nove Nindža kornjače. Kaže da nije loš, ali da je skandal šta su uradili od fenomenalne ženske kao što je Ejpril O’Nil. Ništa im nije sveto.
Inače, taj momak je bio kod nas u gostima prošle nedelje. Into je istorijski događaj, jer je prvi put kod nas došlo neko irsko dete. I kaže mi pre toga omladinac, možda ćete morati da sednete, da ga ne blamiram i da ne pričam svoje fore. Eee, šta sam dočekao. A uvek sam mislio da sam Übercool, što bi rekli Nemci.
Uveče sam izašao u pab i brže se vratio nego što sam otišao. Neki tip je svirao užasno dosadnu muziku, a u bašti je bila gomila maloletnika za koje je DJ puštao neki horor od tres tres muzike. Nepodnošljivo.
Inače, trenutno pišem treći (i poslednji) roman iz krimi serijala o Jeleni Todorović. Beta čitaoci i urednik su izneli svoje primedbe(a bilo ih je), pa sam se bavio ispravkama teksta. Sad da odstoji još malo i da se bacim na novi krug sređivanja romana. Kad će se pojaviti pred čitaocima, ne znam, ali nije izvesno da će biti u narednih par meseci. Još uvek ne znam da li će privući neku ozbiljniju izdavačku kuću ili će iči u samizdat varijanti kao i do sada. Videćemo
Takođe prikupljene su priče za novu zbirku iz edicije Nijansi i ovog puta imamo Nijanse gladi. Petra i ja sad čekamo ilustracije i uskoro krećemo u prelom. Verovatno će zbirka biti spremna pre Nove godine.
Eto, malo sam vas uputio u najnovija dešavanja, pa se čujemo za nedelju, dve, u zavisnosti od onoga što će se dešavati u životu Balkanca koji osvaja Irsku.
Ako ste propustili neki članak, imate ih ovde. Takođe, tu je i FB strana sa dnevnim objavama i interesantnostima.
Pozdravlja vas vaš Nešo/Shonery/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy