Hej, hej, hej, nije li sve divno i fantastično?
Bliži se godišnji odmor, zapravo u tenutku dok ovo čitate, ja sam već uveliko na godišnjem, koji je počeo u petak.
Posao je divno nepromenjen. Lepo je imati neke konstante u životu. Svi smo bili u neizdržu poslednjih dana jer nestrpljivo čekamo kolektivni godišnji. Traje dve nedelje, ali sam dodao još pet od mojih preostalih slobodnih dana, tako da me čekaju 3 cele nedelje na Balkanu. Nije li to divno? Poslednjeg dana su i direktor i šefovi smena išli od jednog do drugog i svakome ponaosob poželeli lep odmor. Malo neobično, ali prijatno.
Prošli vikend smo imali izlet preko onog našeg sportsko-društvemog kluba. Išli smo u Westport. Bile su 3 opcije – vožnja kajaka, nogogolf i dan u spa centru. Put do odredišta se malo odužio zbog radova na nekim putevima. A povrh svega, bio je i neki problem sa amortizerima, pa bi na svakoj neravnini na putu poskakivali kao da smo na rodeu. ipak, stugli smo živi i zdravi. Od nas dvadesetak, desetoro je izabralo kajak, trojica su otišla na nogogolf(golf koji se igra fudbalskim loptama) i ostali u spa. Zanimljivo je da su se ženskinje za spa potpuno pripremile – frizura, nokti, šminka, toaleta.
U luci nas je dočekao kajakista i prebacio čamcem na obližnje ostrvce. Presvukli smo se u ona gumena ronilačka odela (ili kako god da se to zove) i prsluke za spasavanje i zabava je mogla da počne. Moje zmijsko telo je došlo do izražaja. Kiša je rominjala sve vreme, ali to nije važno, i tako ćemo biti mokri. Temperatura vazduha, ispod 20, što če reći, tipičan irski letnji dan. Sve vreme sam se pitao koliko ćemo se daviti kad nas ubace u čamce. Ispostavilo se da su u pitanju plastični kajaci, koji liče na nekakve daske, te su poprilično stabilni. To smo vrlo brzo testirali kad smo ušli u vodu. Kaže nam tip, da lepo ustanemo i stojećki održavamo ravnotežu. Treba li reći da smo svi vrlo brzo doživeli instant buđenje hladnom okeanskom vodom? Posle je muka popeti se na kajak sa sve onim prslukom. Nisam nikad do sada veslao, ali sam brzo ušao koliko-toliko u štos. Veslali smo po nekim uvalama, kupali se, čak i u odelu, voda je hladnjikava. Kada se to završilo, ostavili smo opremu i spremili se za đakuzi. U međuvremenu sam testirao vodu i bez odela. Hladno, ali podnošljivo. Đakuzi nije mogao da prođe bez proseka, da ne kažem šampanjca sa sokom od pomorandže. Tja. Testirao sam i saunu, koju su bukvalno sagradili pre 3 nedelje, vrlo sam zadovoljan. Posle smo otišli u hotel Plaza na ručak, mesto je blago na note, ali dobro sad. Posluženje je bilo ono klasično kafansko, za nabadanje – kromprići, kobasice, pohovano belo, prolećne rolnice (?) i rebarca od kojih sam se bukvalno odvalio.
Pošto smo imali još 2,3 sata do polaska nazad zaređali smo po pabovima. E sad, nisam nikad bio preveliki ljubitelj piva i nakon jednog u busu i jednog za ručkom bio sam već nadut kao žaba. I šta ću, prešao sam na viskić.
Sve u svemu, odličan dan.
Ostatak nedelje je prošao mirno. U petak ranom zorom sam krenuo za Dablin i stigao u Amsterdam oko 2. Pošto mi je let za Beograd tek oko 20h, procenio sam da mogu da skoknem do samog Amsterdama na par sati. I to sam uradio, voz ide često i stvar je rešena. Grad me kupio na prvu. Zrači pozitivno. Naravno, moguće je da je to zbog ogromnog broja turista. Ne znam koliko su lokalci zadovoljni time, ali su verovatno svesni da im turizam privlači ogromnu lovu svake godine. Pošto tamo ljudi mahom pazare dve stvari, a kako nisam bio zainteresovan za kupovinu ženskog mesa, svratio sam u neku „kafedžinicu“ gde prodaju one šašave cigare. Nikad nisam bio u tom điru, ali kad si u Rimu. Pazarih jednu i taman da probam kad shvatim da možda nije najpametmije, pogotovo ako treba da se vratim na aerodrom za dva sata. Ok, znam kome bih poklonio u Beogradu. A onda sam pomislio da sam često neobične sreće i da bih garant ma aerodromu naišao na onog psa koji je lajao nedavno na ministra. I šta ću, bacim džoint u kantu. A šteta, sve je lepo spakovano u plastični fišek. Pored toga, vrlo sam zadovoljan Amsterdam, vratiću se opet sa familijom.
Po preporuci, na aerodrom sam došao i više od dva sata ranije, da bih carinu prošao za 5 min. I onda čekićanje od tri sata. I stigne vreme za ukrcavanje, vidim da je neki problem sa mojom kartom. Kaže ženskica –
Gospodine, vi niste na ovom, već na drugom letu.
Molim?!
Ispostavilo se da je istovremeno još jedan polazak za Beograd. Naravno da je taj izlaz na potpuno suprotnim kraju velikog aerodroma. Jurcaj, trči, izašla mi duša na nos. I stignem jedva dišući, i nema aviona. Lele, ode mi ispred nosa. Ispostavilo se nije još ni sleteo i da je kasnio dva sata sa dolaskom uz Beograd. Jasna stvar je da nas niko nije ništa obaveštavao…
I eto, na kraju, ipak stigoh u zavičaj, legao i dva, pas Srećko me probudio u šest.
Čujemo se kad dođem iz Srbije za jedno tri nedelje.
Ako ste propustili neki članak, imate ih ovde. Takođe, tu je i FB strana sa dnevnim objavama i interesantnostima.
Pozdravlja vas vaš Nešo/Shonery/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy