Topli i srdačni pozdrau svima. Dobro, nije baš da je ovde toplo kao na Balkanu, ali je dovoljno prijatno. Nema boljeg otvaranja teme od priče o vremenu, zar ne? Britanci to najbolje znaju. Srećom, ovde je vreme sklono da bude nestabilno i da se promene sva godišnja doba u jednom danu. Kad se na to naviknete, onda je sve sjajno.
O poslu vam neću pisati, jer je tu sve nepromenjeno. Radim (verovatno ne u rangu udarničke značke, mada ne zabušavam), obilazim razne mašine, niko me ne nervira (mahom), a da li ja nekoga iritiram, to već ne znam.
Verovatno vas neću gušiti ni drugim stvarima previše, jer je ovo bio miran period. Čini se da će biti turbulentijih perioda, ali o tome ćemo pričati kad počne da se dešava.
Ono što je obeležilo prethodni period, pre svega prošlu nedelju, je administracija, irska administacija da budem precizniji. Supruga je još tokom decembra podnela zahtev za turističku vizu. Silne papire smo prikupili i poslali irskom konzulatu u u Beogradu. Zanimljivo je da oni ne rešavaju zahteve za vize, već da se sve šalje u Atinu. Proces traje pet, šest nedelja ili duže… Bilo je u planu da supruga dođe krajem marta i ostane četiri nedelje. Sa velikim nestrpljenjem smo iščekivali njen dan dolaska i već smo polako pravili planove o zgodnim mestima za razgledanje. Gde otići, šta videti, kako uklopiti sve sa mojim radnim vremenom is slobodnim vikendima, ali i omladinčevim raspustom. Čak smo se i jedili što imamo samo vikende otvorene za obilazak ostrva. I sve je to išlo svojim tokom, čak smo i više pažnje obratiili na sređenost stana. Nije da živimo u svinjcu, ali ipak možemo urednost da podignemo na malo viši nivo.
I onda, prošle nedelje – iznenađenje. Stigla iz, bratske i prijateljske, Grčke odbijenica za turističku vizu. Napisaše svašta nešto što im se de dopada u zahtevu. Taj razvoj događaja stvarno nismo predvideli. Pored neznanog službenika u sunčanoj Atini, i meni je spomenuto da sam baš lepo zemlju izabrao za islejenički život i da sam mogao da odem u neku zemlju gde ne traže vize. U moju odbranu, kada sam meračio Irsku, stvarno nisam imao pojmna da traže vize za građane van EU. To sam ukapirao tek nakon što sam proveo nekoliko meseci u Irskoj.
E sad, treba da podnesemo žalbu na njihovu odluku. Veliko je pitanje da li će moći to da reše do zakazanog polaska, verovatno neće. Jer dok mi prikupimo nove papire, dok to stigne kod nekog ćate u Dablinu. Međutim, bilo bi dobro da probamo da rešimo taj problem, jer će u suprotnom supruga uvek u nekoj arhivi imati odbijeniicu, iako ona neće biti upisana u pasoš. A to znači da bi joj pravili probleme za eventualne druge vize. Sad smo u potrazi za irskim advokatom, koji se bavi imaigracionim pravom, da napiše dopis kako dolikuje. Obaveštavaću vas o razvoiju događaja. Jao te vize. Malo smo se odvikli od tih zezancija i lepo je kad možeš da putuješ bez administrativnih prepreka. Kako je krenulo, još će građanima Srbije i ostatak EU uvesti ponovo vize. To bi stvarno bio ogroman korak unazad.
Prekjuče smo omladinac (koji je cele prethodne sedmice bio na nekom školskom raspustu) i ja skoknuli do Dablina. Na put smo krenuli praćeni vrlo pristojnom kišom, ali se u glavnom gradu malo primirila, te smo imali jedan relativno lep dan za šetnju. Prva ideja je bila obiđempo neke prodavnice, i to smo odradili čisto rekreativno. I na kraju smo proveli dan družeći se našim starim drugarima, beogradskim Dablincima. Priključio nam se još jedan drugar koji se nedavno doselio u Irsku iz zemlje lala. Pa kad smo krenuli da ćeretamo svi u glas i da tražimo zajedničke poznanike, to je tek bila fešta.
Tog dana se održavao i veliki protest podrške Palestincima, baš je bilo mnogo sveta. Već sam vam pričao o tome, da su Irci skloni pružanju podrške(i da je zvaničan stav vlade propalestinski), te da im nije strano da protestuju. Ali i da preuzmu ozbiljnije korake kad nisu zadovoljni nečim.
Juče sam skoknuo do Roskomona da pogledam film Madam Web. Omladinac me ignorisao, tvrdeći da je to katastrofa od filma. Dobro, nije epohalno delo, ali je dovoljno gledljiv. Iskoristio sam odlazak da obiđem i neke radnjice, ne bih li popunio moju toaletu za onaj balkanski bal, koji se približava. Dok sam se vraćao vozom, oduševili me neki klinci koji su pevali pesme od Queen. Jasno mi je da je ta muzika njima bliža, nego balkanskoj deci, ali mi opet drago da čujem. A zamislite tek kad sam izašao iz voza i krenuo ka stanu, prolazim pored devojke koja gleda u telefon i sama sa sobom peva We are the world. Nedavno je pušten odličan dokumentarac koji govori o tome kako su sve organizovali i snimli za samo jednu noć. Fenomenalno. Sećate se, ako imate više od trideset pet godina. to je pesma snimljena za onu veliku akciju prikupljanja pomoći za Etiopiju, Live Aid. Koncerti, uz učešće brojnih muzičara, su održavani širom planete, pa čak i u SFRJ, gde je snimljena pesma Za milion godina, koju stvarno volim. I svaki put mi bude neshvatljivo kako smo za samo pet godina od toga došli do bezumlja devedesetih. Vidite koliko je ova muzička tema suprotna priči o vizama? To je defintivno bilo vreme kad smo verovali da muzika može da promeni svet i učlni ga boljim mestom. Iskreno se nadam da ćemo dočekati vreme (ma koliko bilo neverovatno) kad će svet postati bolje mesto.
Ako ste propustili neki članak, imate ih ovde. Takođe, tu je i FB strana sa dnevnim objavama i interesantnostima.
Pozdravlja vas vaš Nešo/Shonery/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy
Slika – Geralt