Balkanac osvaja Irsku, godina II, 4. 3 – 17. 3. 2024

Hej, hej, hej…
Evo me…
Moguće je da će ovaj tekst biti duži nego što je uobičajeno, nemojte da se navikavate.
Posao? Svašta i ništa. Znate da sam se prijavio za mesto kontrolora kvaliteta. Nisam prošao, da ne bih teoretisao, verovatno ne ostavljam pravi dojam u razgovorima za posao. Ali dobro, možda se naučim nekada.

Firma je najavila blagu povišicu plate, nekih 4%. Rekoše da konkurencija diže za 2-3%, tako da je naše ipak bolje. Lepo, sve što bude je vajdica.

Referendum je bio i prošao. Ako se sećate, pitali su glasače da li žele da prošire definiciju porodice i na lica koja nisu u bračnim vezama; kao i da li žele da sklone referencu na ulogu žene u kući. Izlaznost je bila 44%, a od njih je 67% glasalo protiv referendumskih predloga. I eto, uprkos tome što su skoro sve političke stranke stale iza predloga i navijale da se prihvate predlozi. Moguće je da će ova situacija biti kobna za aktuelnu vladu.

Bio je i Oskar. Već godinama unazad samo ispratim ko je šta dobio, nekada sam redovno pratio prenose. Pogledao sam većinu kandidata za najbolji film i bio tako tako zadovoljan. Velika vest za Irsku je to što je Kilijan Marfi, kao prvi glumac rođen i uzgajan u Irskoj, ćapio statuetu. Nije da me baš razduševio u Openhajmeru, ipak mu je uloga u braći kriminalcima bila vrhunska. Video sam negde sliku gde je Kilijanova osnovna škola okačila transparent gde mu želi mnogo sreće u izboru. Slatko.

ExYu Bal…

E, ovo je bio događaj.

Prvo je bilo dvoumica šta da obučem, sivo odelo sa crnom majicom ili crno sa zelenkastom ili neka druga varijanta. Da, pazario sam dva odela, za ovako neke varijante second hand je izmišljena stvar.

Sin mi je rekao da u crnom izgledam kao mafijaš. Izbor je pao na sivo, jer mi ipak malo bolje stoji. I do poslednjeg dana sam izbegavao košulju, jer i tako svi rokeri u godinama nose odelo/majica stil. Ali, shvatio sam da će biti vruće i da ću verovatno skinuti sako. Pošto nemam mišićave ruke, onda bih u toj varijanti izgledao ‘nako, odlučio sam se za košulju(bez kravate) i bankarski stil. Znam, sujetan sam. Dakle treba mi ozbiljnija fizička aktivnost.

Organizator bala mi je sredio i vožnju, bračni par nešto mlađi od mene, koji živi nekoliko sela dalje. Pokupili su me i uz opušteno ćaskanje, sat vožnje do Atlona je proletelo.

Mesto okupljanja je bio hotel iz čuvenog lanca Radisson blue.

Odmah je bilo jasno da su svi prisutni ozbiljno shvatili napomenu da se obučemo formalnije. Muškarci u odelima, neretko i crnim sa leptir mašnama, žene u večernjim haljinama. Svaki sto ie bio obeležen brojem i zauzimali smo mesta po već ranije utvrđenom rasporedu. U proseku nas je sedelo desetak na 25 stolova.

Sve je bilo uređeno svečano, ali ne i kičasto. Mogli ste da.steknete dojam svadbe, ali bez mladenaca. Bilo je i nešto dečurlije šarenih uzrasta, od osamnaest meseci, pa na gore. I klinci su bili svečano sređeni i apsolutno fantastični tokom cele večeri. Znate kako se kaže, nisi sa Balkana ako, kao dete, nisi na nekom veselju spavao na stolicama ili u autu.

Za mojim stolom bile su dve žene (malo starije od mene) iz Drogede i muž i žena sa dve odrasle ćerke i osamnaestomesečnom devojčicom (od starije ćerke) za koje se ispostavilo da su u mom kraju. Taman smo se svi dobro uklopili sa godinama. Dok smo ćaskali, stigoše i sendviči da malo ublažimo glad.

Vrlo brzo je i muzika započela svoj program. Kad je krenulo sa Krivo je more, već sam se zabrinuo za muzički izbor. Međutim, nije bilo mesta brizi imali smo tri benda, sa različitim repertoarom.

ExYu Band Dublin, mahom domaći rok od Ne zovi mama doktora, Tako ti je mala moja, Krug, pa do Kreni prema meni, Teške boje i Hipnotiziran… 

Svirci moji Irska, dvojac sa gitarom i harmonikom, koji su odlično pokrili starogradske, narodne, kafanske pesme.

Balkan sindrom Band, koji je uglavnom svirao pop.

Naizmenično su se svi menjali i odmah su napravili odličnu atmosferu, pokrivši muzički ceo ex-Yu prostor i svačiji muzički ukus. Bilo je onoliko đuskanja (da i ja, naravno, ali uz pop rok, jednostavno me ne pokreće druga vrsta muzike). Par puta su išla i kola (npr,užičko) što je izazvalo izuvanje visokih štikli i sitan vez nogama. Kolektivno đuskanje ne može da prođe bez vozića, ali ne uz moji drugovi, već je išlo uz neku drugu pesmu, ali ne mogu da se setim uz koju.

Evo vam delića atmosfere ovde.

Dok su se vrtele muzičke numere koje su mi drage, propustio sam večeru u obliku kobasica, krilaca i sličnih zanimacija. Zli jezici bi rekli, da što se moje kilaže tiče, bolje što nisam i to zakačio. Zavidnici.

Te pauze sam iskoristio da izađem napolje, u pušački deo, jer je opšte poznato da je tu najbolje druženje. Pošto, kao lečeni duvandžija, volim taj socijalni deo duvanskog dima, ogrebao sam se za neku cigaretu. Jasno vam je da su tu bile i najblesavije priče. Pitali smo se da li su muzikanti postavili čitače kartica na instrumente. I dok smo u temi, kaže jedna devojka kako često prolazi pored nekog prosjaka i ostavi mu neki dinar. Međutim jednom je prošla i rekla da nema keša kod sebe i da može da mu kupi sendvič, kafu. Kad on, ni pet ni šest, izvuče pos terminal i kaže da nije problem ako nema keša. Tehnika narodu.

Kad bih rekao da sam iz Beograda, mahom bi komentar bio pa gde ste , Beograđani? Hvala Rodama na ovoj uzrečici.

Mi smo otišli oko 2, a žurka je trajala još neko vreme.

Sve u svemu, prvi irski ExYu bal je bio izuzetno prijatan događaj, koji je prošao bez bilo kakvih problema i razmirica. Ljudima jednostavno prija da se povremeno druže sa sećanjem na zavičaj. To što živimo po inostranstvu (privremeno ili stalno) ne znači da ne volimo prostore sa kojih smo došli, muziku, ljude (dobro, ne sve, pogotovo ne one zbog kojih i nismo u zavičaju). Moja je jedina zamerka što nije bilo rakije, ali dobro sad.   I već je rezervisan datum za sledeću godinu, 8.3. Jedvačekanje…

Naravno, bilo je posle i dežurnih gunđala, te da je muzika bila ovakva ili onakva, da li je nacionalno ovo ili ono, te hrana, te ne znam šta… Ne kažem da svaka organizacija nema problema, lično nisam primetio da je išta problematično, ovde je (bar po meni) sve funkcionisalo kao sat.

Sigurno ima dosta nacionalizma u emigraciji, pogotovo u onim ranijim talasima, ali mi se čini da je ogroman deo ove emigracije iz poslednjih desetak i više godina nadnacionalan i kad kažemo da smo se družili sa našima od Njujorka preko Beča do Sidneja, stvarno i mislimo da su naši.

Znate za supruginu viznu epopeju? Bilo mi je jasno da joj nikako nije prijalo odbijanje nadležnih organa, te smo krenuli da pišemo žalbu i pripremamo dopunu predmeta. Ali najgore od svega je što smo planirali da se sada vidimo, a ne da čekamo kraj jula. I šta ću, setim se da je današnji ponedeljak neradan. Pratio sam malo avio karte i natrčim na pad cene pre dve nedelje i odmah ih pazarim. Na poslu su gunđali da me puste u petak, jer je već bilo nekoliko ljudi koji su uzeli slobodne dane. Ja sam se zajunio (kao što meni nije sviše strano) i odlučio da se ne pojavim u petak, pa šta god da bude. Ipak su me pustile, hvala im.

Sinu sam pripremio zalihe hrane naredio da ne može da pravi lude žurke, ako i ja nisam pozvan. Da, znam da sam neotac što sam ga ostavio samog u tuđini. imao je telefone svih naših domaćih drugara, a i oni su bili obavešteni da je omladinac sam. A sve vreme ništa ne govorim supruzi, a ni bilo kome drugom u Srbiji,  ni kad je rekla da joj ne radi sudo mašina, ni kad gunđa što se nećemo videti… Jasno je meni da je i njoj posebno teško samoj u Beogradu, mada se pas Srećko/Cvećko trudi da unese dodatnu živost.

I ništa, u petak ranom zorom sam se javio supruzi da idem na posao i da ću se javiti kasnije, jer idem na kafu sa nekim. U međuvremenu, ona misli da će neko, od naših koji dolaze u Dablin,  u subotu ujutro pokupiti papire, koje je spremila za žalbu.  Imao sam odlično povezane letove i preko Minhena došao u Beograd oko pola pet. Znao sam da je na Novom Beogradu kod moje prijateljice koja je nedavno dobila bebu. Igrom slučaja, prijateljicu sam zatekao ispred zgrade. Jasno vam je da je bila u šoku. I kad smo se zajedno popeli u stan, supruga je bila u još većem šoku kad sam ušao kroz vrata. Nema potrebe da vam pričam o zagrljajima, emocijama, poljupcima, da sam bio pametan da snimim pa okačim na net, bilo bi superviralno. Mogli su da me snime i ovi iz Sve za ljubav…

I eto, proveli smo zajedno vikend, obišli neke prijatelje, koje smo takođe iznenadili mojim prisustvom, popravio sam sudo mašinu i još neke sitnice i u nedelju uveče se spremao da ranom zorom, u ponedeljak, krenem nazad za Irsku.

Pozdravlja vas vaš Nešo/Shonery/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy

 

 

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Exit mobile version