Nije li divno kad je ponedeljak neradan? Evo, ovde se slavi Uskrs, pa nam je slobodan dan. U farbrici je uskršnji petak, naravno, radan. Neke firme su odlučile da praznuju i taj dan. Svako voli kad ne mora na posao, osim onih koji uživaju u tome što rade.
Prekinuo sam priču prošli put sa odlaskom u Beograd. Šta da vam kažem, u pretprošli ponedeljak se vratio u emigraciju. Baš, baš mi je prijao kratkotrajni odlazak u zavičaj. Bila je jedna zanimljiva situacija na aerodromu. U dolasku iz Dablina sam išao preko Minhena i tamo snimim tipa, bliskoistočnog porekla. Čovek je upadljiv zbog brojnih tetovaža. I ne bi to bilo ništa neobično, da istog tipa nisam video tokom povratka, u avionu iz Beograda koji leti preko Frankfurta na majci. Hm, pravi špijunski zaplet. Pazario sam na aerodromu i neku rakiju, da imam ovde. Iz nekog razloga, nisam kupovao rakije dok sam dolazio, jer su obično cene ludačke. A pošto najčešće idem sa ručnim prtljagom, nisam mogao da pazarim one koje volim. Sad sam se odlučio za neku koja ima prihvatljivu cenu, nije loša, mada nisam ni nešto razduševljen.
Omladinac je divno i zadovoljno proveo ta četiri dana i nije spalio kuću.
Nemam neke specijalne novitete vezane za moje radno mesto. Podneo sam zahtev da me prebace u noćnu smenu i nadam se da ću preći za nekoliko nedelja. Znam, nezgodno je to, menja se životni ritam, navike, spavanje. Videćemo još kako će sve to ići. Jednostavno, biće bolja kinta, a trebaće nešto love u budućem periodu. Pripreme za omladinčev fakultet, njegov vozački, selidba i sto drugih čuda će izvlačiti određena sredstva. A povrh svega, vrlo je izvesno da će mi iz istih razloga trebati i povremeno slobodno vreme tokom dana. U svakom slučaju biće veselo.
Nedavno su okačili obaveštenje na oglasnoj tabli da je zvanični jezik na trakama engleski, a da se maternji jezici govore na pauzama. Kapiram u čemu je fora, domaći radnici se osećaju kao da u istočnoj Evropi, a ne u Irskoj. Sa druge strane, kapiram i strance, ipak je lakše obratiti se sunarodnicima na maternjem jeziku. Kažu da je u Mekdonaldsu takođe zabranjeno pričati na bilo kom jeziku osim engleskom i da šefovi ozbiljno upozoravaju. Hm, da li je ista situacija i u recimo Nemačkoj, jer u našim grupama često ljudima kažu da mogu lako da se zaposle u Meku, iako baš ne barataju nemačkim.
Irski premijer je zbog lošeg rezultata na izborima dao ostavku. Kaže, dosta je bio na tom mestu i želi da preuzme odgovornost. Neki kažu da je u pitanju demokratski i civilizacijski razvoj, i da je on to uradio iz pravih pobuda. Cinik u meni misli da se sklonio jer mu je rečeno da će to biti dobro za položaj njegove stranke na predstojećim izborima.
Iskoče mi povremeno zanimljivi oglasi za posao i tako vidim da traže šefa biblioteke u Roskomonu. Ne, nisam planirao da se prijavim, jasno je da treba određeno bibliotekarsko obrazovanje i iskustvo. Uobičajeno je da svaki oglas ima napisanu predviđenu platu za to radno mesto, pa je tako i ovde: 55 000 – 62 000 evrija godišnje. Naravno, pretpostavljam da se ni ovde ne traže bibliotekari svako malo i da će se sigurno javiti onoliko ljudi, ali je zanimljivo u svakom slučaju.
Možda ste, ako pratite ovu stranicu, zaključili da volim muziku i da se i dalje strašno ložim na muziku i da povremeno pišem o tome. Ako vas zanima koji su moji omiljeni bendovi, OVDE možete da bacite pogled, a ako ne želite da gubite vreme – The Doors, The Rolling Stones, AC/DC, Dire Straits i Guns ’n’ Roses. Morisona, jasno, nisam imao prilike da čujem, Kamenje sam čuo u Beogradu. Iz nekog razloga, AC/DC nisam gledao u zavičaju kad su gostovali pre nekoliko godina, jer kao nisam hteo da dam kintu za kartu. Hoću da se pojedem od muke što sam bio stipsa, a nije bilo baš toliko skupo. Dolaze u Dablin ove godine, ali karte su bile oko tri glave, nema šanse da bih dao toliku lovu. Dire straits čekam i dalje.
I eto obaveštenja da Sleš ima turneju sa Majlsom Kenedijem. Po mom, skromnom i potpuno nevažnom, mišljenju njih dvojica zajedno su magija, i da je bilo sreće, tako bi danas zvučali Gansi. Razmišljao sam pre nekoliko godina kako da ih pogledam kad su bili na prethodnoj evropskoj turneji, ali je sve bilo isuviše komplikovano. Sad je dobra prilika, ali se pojavio novi problem. Koncert je u sred nedelje, kako otići i vratiti se? A da preskačem posao, to bi isuviše podiglo cenu karte. Tačno u periodu posle mog posla nema autobusa/vozova, a o povratku tek da ne pričam.
Auto je poprilično zahvalna stvar za imati na Ostrvu, jer ima raznih zanimljivh mesta da se obiđu, ali su loše povezana javnim prevozom. I dok sam mozgao kako, pitao ovde, onde da li neko ide, naiđem na rešenje problema. Neko je provalio da postoji potreba za dovoženjem ljudi na koncerte u Dablin i organizovao je autobuse/kombije, odvezu i vrate po vrlo prihvatljivoj ceni. Kad ono, međutim, bus koji prolazi kroz moj kraj je rasprodat.
U tom traganju, otkrio sam da postoji i bus koji u 23h kreće iz Dablina i dolazi selo pored mene, gde žive drugari koje često spominjem. Odatle mogu ili da prošetam ili da dođem nekim bajsom ili izmolim konak kod njih, lako mi je kad dođem do te tačke.
Na kraju, sticajem srećnih okolnosti, pojavila su se dva lokalca, koja su išla na koncert autom, taman u vreme koje i meni odgovara. Oni su planirali da prespavaju u gradu. Stigosmo lepo u glavni grad na vreme. Ljudi polako prave red ispred 3Arene. Šarolika ekipa, od tinejdžera do 60+, malo rokeraša po izgledu, malo „normalnog“ sveta. Od kako sam u Irskoj nisam bio na koncertu, a na koncertu nekog većeg imena nisam bio i duže. I baš me zanimalo da li su pravila rigoroznija za ulazak. Prošli smo brz pretres, a rančeve su samo pogledali da nema tečnosti. Prethodno je kroz red prošao tip sa psom, da li traži droze ili eksploziv, pojma nemam.
I onda nas poređali u kolone od po dvoje, skenirali svima karte (ne znam da li sam video jednu papirnatu kartu) i pustili nas u arenu oko pola sedam. Imao sam sreće da, pošto sam među prvima, stanem skoro uz samu binu, nije bila visoka oko metar i po. Sama arena ne deluje veliko, mada je kapacitet oko 13000. U pola osam je svirku započela grupa Mamut, nisam upoznat sa njihovom muzikom, mada sam video da ih delovi publike znaju. Četiri gitare i bubanj čine bend. Pevač svojom građom apsolutno ne liči na klasičnu rok zvezdu, to mu nije smetalo da odradi dobar nastup.
Negde oko pola devet je počeo glavni nastup, samo su izašli na scenu i počeli da sviraju. I nisu prestajali naredna dva sata i nešto malo preko. Nije bilo videobimova, ali pretpostavljam da nije bio problem da se sve isprati i sa tribina. Sve vreme su išle pesme, koje su nastale poslednjih desetak godina. Nisu svirali pesme od Gansa, što je možda razočaralo ljude, koji su došli sa tim očekivanjem. Nisam imao problem sa tim, iako ne bih imao ništa protiv da je bilo par pesama. Sleš je uglavnom stajao na levoj strani bine i svirao svoje. Činilo se na momente da je nezainteresovan i da samo svira nešto svoje, ali bi onda samo izvukao neki solo i pokazao zašto je i dalje jedan od najboljih gitarista ikada. Bio je poprilično miran i to je razumljivo, jer kad bolje razmislim, ipak je on čika od skoro šezdeset godina. Nije deda kao Stonsi, ali je čika rokenrola. Progovorio je samo nekoliko reči kad je predstavljao Majlsa, ostatak koncerta ni reč. 
Na drugoj strani je bio gitarista, Fred, koji je sve vreme bio potpuno opušten, svirao fenomenalno, bio prava kulijana i cenim da je magnet za žene. Zanimljivo je da je on bio na sceni od početka, jer je svirao još sa predgrupom Mamut. 
Majls kao pevač je odlično komunicirao sa publikom tokom celog koncerta i naravno da je privlačio glavnu pažnju. Svakih dvadesetak minuta je pravio pauze, pa bi odlazio sa scene. Da li nema snage ili ga muče neke zavisničke muke, ne bih znao. Delovao je malo dremljivo, da ne kažem stondirano, ali ne bih da grešim dušu, otkinuo je pevački deo. Pored njega, tu je bio i basista Tod (otpevao je nekoliko pesama u Majlsovim pauzama), koji je pozirao za slikanje, privlačio publiku i praktično bio centralna tačka zabave. Jasno je da su im to sve uigrane uloge i da se dobro snalaze u njima. Na bis su otpevali još nekoliko pesama, između ostalih i Anastasia, koju vrlo volim. Sve u svemu, potpuno sam zadovoljan svirkom, i divno sam napunio baterije. Gledam onaj silan svet koji je snimao događaj i na nekim telefonima sve izgleda bolje nego uživo, tehnika narodu.
Pred kraj koncerta me već hvatala frka da li ću stići na moj autobus, koji treba da krene u 23h. Jer ako se ne pojavi, prvi polazak imam tek oko sedam izjutra, Znao sam da je stanica negde u blizini arene, ali nisam bio siguran gde tačno. A još sam se pitao da li autobus prolazi tuda zbog ljudi koji izlaze sa koncerta. I tako, u stresu, sam izašao sa svirke. Policija preusmerava saobraćaj, ali kaže žaca da će bus stići, da ne brinem. Gomila vozača rikši na bajsevima je čekala mušterije. Autobus je došao na vreme i tri sata kasnije sam bio na mestu odredišta. Imao sam čak i vožnju dio kuće, zahvaljujući mojim drugarima.
Za vikend je bio na repertoaru Kung Fu Panda 4 i ozbiljno svima preporučujem. U nedelju sam sa bivšim stanodavcima malo igrao karte, belu, koju uživo nisam igrao ne pamtim od kada, a baš volim.
Ako ste propustili neki članak, imate ih ovde. Takođe, tu je i FB strana sa dnevnim objavama i interesantnostima.
Pozdravlja vas vaš Nešo/Shonery/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy