Zdravo živo, dobri svete. Šta se lepo dešava kod vas?
Moje protekle dve nedelje su bile relativno mirne.
Da počnemo sa fabrikom. Smena mi je nepromenjena, to će sigurno trajati još neko vreme. Međutim, mašine na kojima sam do sada uglavnom radio su trenutno na pauzi. Izgleda da krajnji kupac neće trebati te trake narednih mesec, dva. Sigurno smo ih do sada napravili previše. Zato su nas razdelili na druge pozicije. Mene su prebacili u drugo odeljenje, na mašinu koja štanca kese za krv. Nije to toliko teško, koliko zahteva određenu brzinu. To mi je zapravo, najgore na svim pozicijamna. Nemam problema da radim neki posao i da bude jednoličan, jedino nisam od onih super brzih ljudi. No dobro, nekako sam se prilagodio i ovde i uglavnom postižem zadovoljavajući prosek. Bilo kako bilo bilo, gura se. Jedna od dobrih stvari tog odeljenja je što se radi od 7:30 do 15:30. Pošto i tako rano ustajem, vrlo sam zadovoljan što se vraćam sa posla pola sata ranije.
Nedavno se desio događaj, koji je poprilično potresao našu ovdašnju zajednicu. Naime, momka iz Hrvatske je pretukla neka grupa Iraca, navodno uz objašnjenje da im je smetalo što ne priča na engleskom. Ako ćemo da teramo mak na konac, bilo bi logičnije da mu zamere što ne govori irski, ali ni Irci ga ne govore. Događaj je podigao duhove u grupama, ljudi su počeli da prikupljaju pomoć za porodicu. Naravno, bilo je glasova koji su rekli da sad svi treba da ustanemo u znak protesta, jer bi se svaka druga nacija digla na noge i zahtevala brzu pravdu. Kako će se odvijati ceo slučaj, ne znam, nadam se da će Garda i sve nadležne službe odraditi svoj deo posla. Ne verujem da je ceo slučaj usmeren baš protiv Hrvata/Srba, jer većina, pogotovo mlađih pojma nema ni o jednoj ni o drugoj zemlji. Više je stav protiv stranaca, a ko zna možda im se učinilo da su u pitanju Rusi ili Ukrajinci. Najtužnije je što je čovek naišao na grupu budala i to se završilo tragično. Na žalost, slične situacije mogu da se dogode bilo gde u svetu. Što se mene tiče, ne primećujem da su lokalci netrpeljivi prema meni, kao strancu. Možda mi se i neko lažno smeška, ali to već nije moj problem. U svakom slučaju, kada bih se osećao nesigurnim u Irskoj, sigurno ne bih bio ovde.
Kad smo kod raznolikosti kultura, prošlog vikenda sam otišao u lokalni indijski restoran. Firma mi je još oko Nove godine dala vaučer za isti, i bio je rad da ga iskoristimo. Nisam nikad ranije jeo indijsku hranu. Možda jeste čudno u ovo moderno doba, ali eto. Podseća me to na internetski snimak iz neke mameće grupe. Pita mlada majka:
„Drage, mame, kad ste vašim bebama prvi put uvele mango u ishranu?“
„Moj ima dvadeset godina i još uvek nije probao“, odgovara jedna.
I otišao sam lepo tamo i rekao da mi daju nešto što je baš, baš indijsko jelo i da slobodno začine kako misle da treba. Za divno čudo i omladinac je rekao da naručim nešto i njemu. Vlasnici nisu Indijci, već škotsko-irski par. Naručio sam dve porcije jaipuri i balti, i obojica smo bili vrlo zadovoljni, tako da ćemo sigurno ponoviti to iskustvo. Vlasnica, Škotlađanka, je skroz zanimljiva osoba. Živela je u Britaniji, Mađarskoj, Španiji. Poznati su joj krajevi iz kojih dolazim.
Ne znam da li sam vam pričao da nam je vrisnula rerna u stanu, pre par nedelja? Kontaktirao sam agenciju preko koje iznajmljujemo stan i žena je sve lepo organizovala. Naručila je rernu preko lokalne prodavnice, oni su to dostavili još prošle nedelje. Bilo je neophodno da sačekam majstora, koji kao i svugde imaju posla preko glave. Bio je čovek, postavio, testirali i nemamo primedbi.
U lokalnoj prodavnici sam video poitin, pućin, ukratko irsku brlju. Bio sam ubeđen da je zabranjena javna prodaja, mada je moguće da mu gledaju kroz prste. Razmišljao sam da li da pazarim flašu, ali sam odsutao kad sam čuo da je cena viša nego pravi viski. a i taj pućin je zapravo jedan užas od alkohola, pravi se od krompira, ali nije dobro kao vodka (mada mi ni ona nije suviše draga, čak i ona kvalitetnija).
Imam još neke lokalne zanimljivosti. U biblioteci je pokrenuta akcija druženja, svakog prvog petka u mesecu može se svratiti na ćašicu ćaskanja. Zanimalo me ko će se pojaviti te sam otišao na taj sastanak. Bile su dve žene, kažu da ih je prošlog puta bilo desetak. Jednu znam iz fabrike, razmenimo povremeno neku reč. Pričala je kako je nekad živela u Londonu, pa prodala stan i vratila u zavičaj i kako misli da je pogrešila u tom izboru. Ali voli da čita krimiće, pa eto zajedničke teme. A druga žena je pre dobrih trideset godina došla iz Štutgarta, ovde ima porodicu i uživa u penziji. Fino smo proćaskali sat vremena. Dobar je to plan da se ljudi druže, upoznaju, razmenjuju iskustva.
Primetio sam u mnogim prodavnicama da su ubacili reciklažne aparate. Primaju plastične flaše i konzerve, ali još uvek ne sve, već samo neke sa određenim znakom. I naravno, kada završite, mašina izbaci papirić sa iznosom koji ste zaradili.
Sećate se da sam bio na Slešovom koncertu, zato što nisam imao prilike da ih čujem negde drugde? Međutim, reče mi drugar da je Sleš bio u Beogradu 2011. Nikako mi nije jasno kako mi je promakao taj događaj.
Glavna stvar koja se desila prošle nedelje je polaganje teorije za vozačku dozvolu. Pošto dolazim iz zemlje van EU, ne mogu samo da zamenim srpsku dozvolu, već moram da polažem ponovo, mislim da sam vam već pisao o tome. I već mesecima kao spremam po malo ispit, povremeno prođem test preko zvanične aplikacije (mislim da aplikaciju imam bar godinu dana u telefonu) i sve tako opušteno. Ono, kao imam vremena, jer i tako neću kupovati auto. Međutim, pre nekoliko nedelja mi padne na pamet – šta ako ostanem bez posla iz bilo kog razloga ili bih možda sam odlučio da promenim posao. I vidim da nema leba od toga da čekam da budem potpuno siguran, lepo sam se prijavio za polaganje teorije u subotu (pre dva dana). Preko aplikacije birate koje vam mesto odgovara, proverite termin, kad nađete šta ste zamislili, platite 35 evrija i to je to. I šta ću, sad kad imam termin, krenem ozbiljnije da iščitavam knjigu i da prolazim aplikaciju. Dobra stvar je što sam sve češće prolazio što će reći da sam imao 35+ tačnih odgovora od 40 pitanja. Ali nisam bio zadovoljan što ni jednom nisam imao sve tačne odgovore, obično oko 36, 37, a kad padnem obično bih promašio za jedno pitanje. Prvo sam razmišljao da nikome ne pričam da polažem, pa da me ne zezaju ako tresnem. Jer baš bi bio blam da tresnem teoriju nakon toga što vozim četvrt veka. Na kraju sam ipak nekima prijavio polaganje. Kao što vidite, ovde nema da idete u auto školu, da vam neko priča teoriju, nego lepo sedi i uči za test. I došla je napokon ta subota , pojavio sam se na licinom mestu malo pre 10. Prvo sam jaknu, duks, telefon i sve što imam u džepovima ostavio u ormariću. Nakon toga se ulazi u sobicu gde je gospođa u uniformi (iz garde, čini mi se), proverila je moje podatke, zamolila da izvrnem džepove, proverila me onom pištalicom da nemam nešto sakriveno. Onda se ulazi u prostoriju gde se nalazi šest kompjutera u boksovima. Lepo zasednete za komp, stavite slušalice ako želite da slušate pitanja i polako klikćete odgovore. Ako prijavite na vreme, možete da dobijete test na jeziku koji nije engleski(nisam siguran koji su u opciji), a takođe i ako imate određena fizička ograničenja. Išao sam polako i pažljivo pitanje po pitanje i završio posle petnaest, dvadeset minuta, Kliknuo sam na pošalji, strepeo desetak sekundi i piše na ekranu da sam prošao, 37 od 40. Isti dan sam poslao zahtev za L vozačku dozvolu, naplaćeno mi je na sajtu 45 evrija. Kad mi dozvola stigne poštom, imam rok od dve godine da završim i vožnju. Sad dolazimo do zanimljive situacije. Tehnički, ne bih smeo da sednem u auto bez osobe koja ima punu vozačku makar dve godine. Možete da pretpostavite koliko se toga svi pridržavaju, pogotovo u manjim mestima, a još kad su neki omladinci u pitanju, a mogu da polažu sa 17. I zamislite klinca koji sedne u auto, a samo je položio teoriju. A posle se čude zašto mnogo mladih izaziva saobraćajke. Sad treba da nađem nekog instruktora vožnje (ima jedan tip u selu) i da odvozam šest časova. DA nisam stari vozač, bilo bi dvanaest.
Sinoć je bio i dobar dan za bioskop. Gledao sam Civil War. SAD su opet u sred građanskog rata i koliko sam shvatio, koalicija Teksasa i Kalifornije se pobunila protiv ostatka i krenula ka Wašingtonu da popriča sa predsednikom. Mi sve vreme pratimo grupu od četvoro novinara, mada je fokus na dve fotografkinje (fotografškinje, nisam siguran šta je ispravno danas). Jednoj, koja je već dve, tri decenije ratni fotograf i drugoj, dvadesetogodišnjakinji koja tek ulazi u taj svet.
Film pored priče, koja je skroz ok, ima i onoliko odličnih kadrova.
Vrlo sam zadovoljan i rado bih ga preporučio…
Ako ste propustili neki članak, imate ih ovde. Takođe, tu je i FB strana sa dnevnim objavama i interesantnostima.
Pozdravlja vas vaš Nešo/Shonery/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy