Štovano čitateljstvo, došla je i ta nedelja… Nedelja kada se napokon dešava ono zbog čega sam došao u Irsku. Ne, nije upoznavanje sa crvenokosim, kovrdžavim, dugokosim vilama zelenih očiju. Odustao sam od toga, zaključivši da je sve to deo najprizemnijeg marketinga. Videćete po naslovnoj fotografiji i da ovde, u gradiću Castlerea, stoji novogodišnja rasveta iako je tek jun. Pojedite se od muke upravitelji Beograda, pravi ste amateri.
LM, došao je ponedeljak kad počinjem da radim u fabrici Harmac. Baza im je u Bafalu, u SAD i imaju još jednu fabriku u Mehiku. Prave razne medicinske potrepštine za treća lica – kese za krv, maske, kateteri, dozatori… Naravno, pošto nikad do sada nisam ušao ni u jednu fabriku, čak ni u Soko Štark ili Bambi, onda mogu da prenesem samo iskustva iz ove…
Dođoh u ponedeljak na prijemni razgovor. Bilo nas je devetoro novih, od kojih je bio samo jedan Irac, ali on nije konkurisao za proizvodnju, već za neki segment u upravi. Svi ostali smo mahom sa istoka – Ukrajina, Litvanija, Srbija i jedna devojka iz Brazila.
Usledili su razgovori sa ljudima iz kadrovskog, bezbednosti na poslu, zaštite okoliša i raznih drugih službi. Jasno je da su svi bili beskrajno ljubazni i prijatni. U nekom trenutku, pričali su o nošenju tereta (a to sa primerima je trajalo bar četrdeset minuta, nosili smo praznu kutiju na pravi način). Postoji pravilnik koji kaže da muškarci ne treba da nose ništa teže od 12, a žene od 8 kg. Ako je teže, onda ili kolica ili pomoć. Da, tako su se smejale i kolege sa mog prethodnog posla, kad sam im preneo tu informaciju. Ok, nije nam bila fizika u opisu posla, ali opet, svakodnenvo smo vukli kutije i siguran sam da su često bile sigurno preko 12kg…
Naravno, svi pričaju na engleskom i mahom je sasvim razumljivo. Znaju oni da tu nisu došli profesori engleskog. Rekao bih da je moj engleski solidan, pa se opet dešavalo da mi promaknu razne reči, koje nisam ukapirao. Međutim, kada se pojavila jedna od instruktorki, koja ima baš jak irski akcenat, morao sam da je sve vreme slušam pod punom koncentracijom. Cenim da je bilo nekoliko budućih kolega, koji se baš i nisu sretali mnogo sa engleskim. Po izrazima na njihovim licima, rekao bih da im je izgledalo kao da ova priča ne klingonskom.
Dobio sam arak papira za čitanje – radna etika, bolovanja, kako se prijaviti poreskoj, zaštitna oprema, mobing, prava i obaveze zaposlenog i isto toliko za potpisivanje. Svaki segment je imao svoj papir za potpis. Čak je tu bio i papir za odvajanje od plate za dečiju bolnicu. Kao i za službenu teretanu, koju možemo da koristimo za svega 10 evrija mesečno. Već mi toliko odbijaju u svakom slučaju, koristio ili ne. Jasno je da ozbiljna firma izbegava da otvori mogućnost za neku tužbu od strane radnika, mada ima i brige o radniku. Miran i srećan radnik, je dobar radnik, zar ne? Inače, neophodne kvalifikacije su između ostalog – da znam da računam do sto (srećom, nisu me proveravali), da razumem jednostavnije izraze (verovatno će vrlo brzo biti faster, faster), da mogu da radim u smenama ponavljajuće poslove i slično.
Sve u svemu, na prvu je sve cakum-pakum.
U utorak je bio prvi radni dan u proizvodnji. Ne znam da li sam spominjao, radno vreme mi je od 16-00, pet dana u nedelji. Petkom do 22h. Vikendi su slobodni. Nekad se dešava da se radi subotom, ali retko. Dobio sam odmah i kalendar sa državnim praznicima i kolektivnim godišnjim.
Nas nove je poslovođa čekala u kafeteriji. Kafa, čaj i voće su za dž. Takođe tu su i džemovi i puteri, pa ko voli, može samo da donese lebac.Ako vam zatrebaju, tu su frižideri, tosteri, mikrotalasne. Svako ima pravo na dve pauze po dvadeset minuta i to se strogo poštuje.
Da bi ušli u proizvodni pogon, moramo da stavimo kape, mantile sa kapuljačom, nazuvke, rukavice. Muškarci čak i prekirvala za brade, ako se nisu obrijali duže od dva dana. U mom slučaju, gde za brijanje koristim neku malo bolju gumicu, je to posebno smešno.
U samom pogonu ima desetine mašina. Svaki proizvod se pravi iz nekoliko faza i za svaku postoji posebna mašina. Neke pozicije su stajaće, neke sedeće, ali pošto se stalno rotiramo, onda nije ni fizički suviše naporno, Dobro, nije baš izlet u prirodi, ali kako sam se nadao da ću raditi u nekoj klanici ili fabrici zaleđene ribe, ovo je sjajno. Klimatizacija radi savršeno, nema mirisa, prašine, ničega. Mašine su na momente malo bučnije, pa se ne čuje lokalni radio. Uhvatim povremeno po neku pesmu. Kome treba, može da uzme čepove za uši, ili da zahteva antifone. U fazonu su, sve što vam treba za bolju bezbedost na radu, a samim tim i produktivnost, tražite. U naredna dva dana sam prošao sve faze nekih traka koje smo pravili. To se pokazalo kao baš zgodno, jer smo u četvrtak na tom sektoru radili samo jedna devojka i ja. Inače je poželjno da pet, šest ljudi opslužuje mašine u tom segmentu. Taj četvrtak je bio baš naporan.
Sećate se da sam rekao da se petak radi krače, do 22h? Dolazim lepo u firmu u 15:50 i čini mi se da je suviše mirno. Počne da me jede neki crv. Ček, ček, ako ja radim kraće, onda i prva radi kraće. Da li su došli u 10 pa su tu do 16 ili su od 9-15? Naravno, kad sam ušao u praznu kafeteriju, bilo mi jasno. Petkom se radi od 15 do 22. Srećom, tu je sedeo bezbednjak sa obuke, pa sam ga zamolio da pozove moju šefovicu.
„Neso? Je li tako?“
Klimnem glavom. Zovu me mahom Neso, Nešo, Nejšo, kako je kome zgodno.
„To ti je kao kad odeš u školu na neradni ponedeljak“, kaže on smejući se.
„Znam, uradio sam to jednom.“
„Ja dva puta.“
Stigla je šefovica i na moje izvinjavanje odmahuje rukom, kaže da ima takvih ljudi koji pogreše oko petka. Rekoh, ja sam taj čovek.
„I posle svih tih koji su vam dolazili u ponedeljak da vam pričaju o precedurama, čak ni onaj bezbedenjak, niko ti nije rekao se petkom dolazi u 15h?“
„Pa ne bih baš mogao da stavim ruku u vatru i da budem siguran u to.“
„E, ja mogu. Sigurno ti nisu rekli.“
Inače, cele nedelje sistem baguje i kad god hoću da se ukucam da sam stigao na posao ili da krećem kući, sistem odbija, pa sam svaki put morao da moljkam šefovicu.
Najbolje je što na kraju, pet, deset minuta pre isteka smene, svi stoje sa strane i čekaju da se otkucaju za kraj. I tačno u ponoć kreću. Inače, postavljene su mašine sa skeniranje lica, ili otiska prsta. Te sam spravice video i u onom restoranu gde sam radio na početku ove avanture. U 22:00 se završila prva radna nedelja i u mom slučaju, imaću već sat vremena manje. Ne može Balkanac da radi kao sav civilizovani svet, pa to ti je.
Utisci? Nije strašno, na momente naporno. Ovo je moj prvi posao gde stvarno radim svaki minut svog vremena. Reče mi jedan lik iz Lidla -dobro je tamo u fabrici, ali dosadno.
I razumem ga, monoton je posao. Ali ja sam od onih koji su slagali puzzle bez slike, samo zarad zabave. Hm, koncept dosade mi nije svojstven. Jednostavno sa mojim mislima, nema dosade. Ili mi se glavom vrti neka muzika ili se bavim drugim razmišljanjima. Povrh svega, mogu i da razmatram šta da radim sa najnovijim romanom o Jeleni Todorovi. Izmozgao sam do neke polovine, samo da ih zapišem.
Ono što mi najviše smeta, je što zapravo ne mogu ni da prčam sa drugima, a i kad pričam, koristim što jednostavniji jezik. Tačno osećam da će mi opasti razumevanje engleskog. Ima iraca i u fabrici, razmenimo po neku reč tokom pauza. Zato ću uvesti provođenje više vremena sa Ircima. Što će reći, moraću iz obrazovnih principa da obilazim vikendom pabove i druge javne događaje.
Skočio je bezolovni benzin na 2,09 evrija što je skoro pa rekordno za ove prostore. Spominje se određeno poskupljenje struje, možda i još nečega. Ali jedno je kad te poskupljenje zadesi sa našim platama na Balkanu, a drugo kad je ovde. Nije minimalac ovde bog zna šta, ali je predviđeno da obezbedi osnovno, pa i izanajmljivanje stana u malom mestu. Sa minimalcem u Srbiji (ili bilo gde na Balkanu) svi znamo šta može da se uradi. Da ne kažem da ovi koji ovde imaju svoje stanove, sasvim lepo mogu da žive i sa tim malim primanjima… No, dobro, tek sam počeo, pa ćemo videti šta zapravo ostaje od tog minimalca i da li je priča ostvariva u praksi. Jedno je papir i planirane projekcije, drugo je život. To je isto samo našim političarima. Oni čak više veruju projekcijama, nego životu.
Vikend je prošao u blagoj šetnji, odmoru, nekom filmu Divno je što je i u ponedeljak neradni dan, što bi ovde rekli bank holiday… Eh, ti bankari, čak se po njima zovu i neradni dani…
Jesam li moždaa spominjao nekog vodovoddžiju, koji treba da reši manji vodovodni problem u Beogradu? I ova nedelja je prošla bez rešenja. Izgleda da je ključna sledeća.
Hvala vam što i dalje pratite dešavanja na Smaragdnom ostrvu…. Ako ste propustili neki članak, imate ih ovde. Takođe, tu je i FB strana sa dnevnim objavama i interesantnostima.
Pozdravlja vas vaš Nešo/Shoney/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy
