Balkanac osvaja Irsku, 5. nedelja,  16.5. – 22.5.

Pozdravljam sve vas, koji i dalje imate volje i želje da se probijate kroz vrtloge mojih misli.
Ovo će kao što ćete primetiti, biti nedelja posvećena druženju sa drugima.
U ponedeljak sam krenuo na razgovor u fabriku. Odmah je usledilo i testiranje. Nije komplikovano, jednostavno ispituju motoričke sposobnosti i koliko ste vešti levom, desnom i sa obe ruke. Ana iz kadrovskog (je l’ tako da je ovo lepši izraz nego ovo moderno EjdžAr?) je bila optimistična i rekla da će mi se javiti do petka.
Veče sam proveo kod naših ljudi, koji su u Irskoj pet, šest godina.
Fenomenalni ljudi, beskrajno prijatni i normalni.
Zanimljivo je da smo se upoznali preko mojih knjiga i da smo onoliko ćaskali na FB. Oni su mi, zapravo, bili prvi izvor informacija vezanih za Irsku. Dešava se da me povremeno neko pita – šta imaš od pisanja? Nemam kintu, naravno, ali sam upoznao mnogo divnih ljudi i to mi je najveća nagrada. Dobro, ne bih imao ništa protiv da knjige prodajem u milionskim tiražima. Ali dok ne dođe taj trenutak, uživaću u ljudima.
Predstavnica fabrike Harmac se javila u petak i čestitala mi na prijemu u kolektiv. Rekla je da će mi poslati mejl u kome će mi objasniti šta još treba da pribavim, mislim da je samo lekarski ostao.  I od ponedeljka 30.5. zvanično počinjem da radim i to drugu smenu od 16:00 – 24:00. Zanimljivo je da je poziv bio baš u toku razgovora sa mojom gospođom, koja me već pita šta da mi spremi za klopu sledeće nedelje. Pošto me i tako niko ne zove da radim, mogu lepo da dođem kući… Zvonko spasić…
U međuvremenu sam otvorio i račun u banci… Skoro sve se završava elektronski.
(Ne)radna nedelja je prošla mirno, pa vas neću time smarati.
U subotu sam imao zakazan ručak kod roditelja mojih domaćina. Oni su ovde već deceniju i odlično poznaju Irsku. Bila je tu još jedna naša porodica. Pošto smo svi približna generacija, godišta oko ’70. godišta, vrlo lako smo došli do zajedničkih tema. Posebno iznenađenje je bila teletina ispod sača, koju je domaćin ispekao u svom dvorištu, gde ima zgodnu peć na drva. Uh… Dobro je bilo…  Ceo štimung je upotpunila i dobra šljiva, ali i odlično hercegovačko crno vino. Kad se ustoličim ovde, moraću da nabavim neki litar. Kroz razgovor je prošao i ovaj dnevnik, te mi je rečeno da nikako ne smem da zaboravim da kažem kako je domaćica napravila odlične varaždinske klipiče (da, ide Č, ne Ć). To je, u biti, varijacija na kiflice. Setio bih se da ih spomenem i bez upozorenja. Posle sam našao da je to zaštićen proizvod. Tokom ručka sam sa muškim delom pregovarao oko toga koliko su spremni da plate da ih ubacim kao glavne likove mog budućeg erotskog romana. Da, znam, nije baš žanr koji pišem, ali opet, što da ne… 😀
Zanimljivo je da zahvaljujući modernom dobu, nema više nostalgije za mnogim stvarima iz zavičaja. Kombi prevoznici dovoze šta god vam treba, po poprilično pristupačnim cenama (paket do 10 kg – 25 evrija). Naravno, pošto u Irskoj ima najviše ljudi iz Hrvatske, onda je ta linija najbolje povezana. Postoje čak i neki, koje rade i dostavu iz/u Srbije. Oštricu nostalgije za ljudima, kao što već rekoh, utupljuju društvene mreže.
Veče je bilo rezervisano za druženje, ali sa lokalcima.
Dogodila se velika stvar, lokalna devojka, Liza O’Rurk je postala svetska šampionka u boksu. U kolekciji ima i evropsko prvo mesto. Njena sestra je u drugoj kategoriji evropska prvakinja. Celo mesto je bilo ukrašeno irskim zastavama, olimpijskim, irskim zastavama sa slikama ovih devojaka, kao i okružnim znamenjem. Bukvalno svaki izlog je imao makar poster, ako ne i bilbord ili nešto drugo gde se čestita na zlatu i gde se pruža podrška. Lokalni orkestar se pripremio da svira. Na improvizovanoj bini na gradskom trgu, jedan momak je publiku zabavljao svirajući gitaru. Slušao sam ga ranije u jednom od pabova. Duž celog puta, gde su mlade bokserke morale da prođu, stajale su grupice ljudi sa zastavicama i transparentima. Deci su delili lizalice i balone, koji su svako leteli u vazduh. Garda (lokalna policija) je bila tu čisto reda radi. Naravno da niko od njih ne nosi pištolj, čak nisam primetio ni neke palice. Bilo je i desetak redara, čisto da sklone ljude sa ulice ako zatreba. Čudo, ali niko se nije setio da izvuče priručni štand i da prodaje duvaljke, bedževe i slično…
Opuštena i vesela atmosfera. Pretpostavljam da bi i kod nas sve bilo slično. Evo setite se samo euforije oko mogućnosti da se Evrovizija u slučaju Konstraktine pobede održi u Glibovcu, rodnom selu njenog oca.
Iznenadio sam se kad sam video veliki broj klinaca. Dobro, i kod nas, kad su sportski dočeci, mahom izlazi mlađarija.  Ali bilo je i dosta pripadnika moje generacije. Stekao sam mnogo bolju sliku o stanovništvu i mojim sugrađanima.
Sreo sam većinu onih koje sam već upoznao i sa svima ćaskao po malo. Prijao mi je taj osećaj pripadnosti. U nekom trenutku, zapričao sam se sa potpuno nepoznatim čovekom. Pričali smo o svemu i svačemu, od sviranja gitare i muzike, preko bandžija, putovanja, ljudske gluposti, pa do njegove lične priče. E, to je bilo inspirativno…
Bio je svetski poznat, makar nedelju dana… Po čemu? Po tome što je neprekidno štucao 3 godine. Kaže da je u tom trenutku bilo još svega nekoliko ljudi u celom svetu sa tim oboljenjem. Setio sam se da su čak i naši mediji pisali o tome. A bila je čak scena i u Simpsonovima, nisam siguran da je moj sagovornik bio inspiracija, ali eto. Čovek je preživeo pakao, teško mi i da zamislim kako mu je bilo. Ne možeš da pričaš normalno, da spavaš, da jedeš, bilo šta… Kaže da su ga mnogi pitali kako se nije ubio. Pogubno je to za psihu. Evo, već dve, tri godine nema više taj problem. Povrh svega, čovek ima multipla sklerozu, još uvek srećom, u početnoj fazi.
Pošto je, nakon štucanja, shvatio da sve može da mu bude oduzeto u trenutku, jer može opet da mu se vrati, odlučio je da ne gubi vreme. Kaže da svaki dan, svira gitaru (počeo je sam sebe da uči pre osam meseci), vežba, šeta, ide na posao, provodi vreme sa porodicom. Neverovatan čovek… Ozbiljno sam se zamislio posle razgovora sa njim. Čak sam odmah pogledao kako se kreću polovne gitare, mogu da se nađu za neke male pare, dovoljno prihvatljivi instrumenti. U Beogradu imam savršen instrument, ali ga nisam uzeo u ruke sigurno pola godina, ako ne i više. Nisam nikad bio ni neki svirac ni pevac, ali volem povremeno da pređem preko žica…
Problem sa kojim se trenutno suočavam je jezičke prirode. Možda ste primetili da sam sklon logorejičnosti. A pogotovo sam takav uživo, što je dobro poznato onima koji me poznaju. Šta ću, volim da pričam, to je jedna od glavnih crta mog karaktera. Moj engleski je solidan, ali nije dovoljan da mogu u trenutku da izbacim šalu ili igru rečima. Naravno, bio sam svestan da će tako biti, ali to ne znači da mi bar malo ne smeta činjenica da ne mogu da koristim glavni adut. Ali dobro, engleski ću sigurno podići na nivo, nadam se relativno brzo, na kome nikad ne bih mogao – nemački, norveški, slovenački ili bilo koji drugi jezik, sa kojim bih se sreo u nekom drugom inostranstvu.  To su realne muke svih onih koji menjaju govorno područje. Biće i engleskih vcavosti, nadam se vrlo brzo…
Irski učim po malo preko mobilnog, ali mi je taj jezik potpuno neuhvatljiv. Čak i mnogi Irci ne koriste irski. Neki su mi rekli da vole da slušaju autentične govornike, ali da se često dešava da ne mogu da ih razumeju…
Sećate se problema sa vodovodom koji sam ostavio supruzi da rešava u Beogradu? E, još nije gotovo. Majstor, koji je radio kupatilo, nikako  da stigne da odradi servis. Nadamo se da je sledeća nedelja ključna…
Hvala vam što i dalje pratite dešavanja na smaragdnom ostrvu…. Ako ste propustili neki članak, imate ih ovde. Takođe, tu je i FB strana, na kojoj su dnevni izveštaji…
Pozdravlja vas Nešo/Marid O’Shonery/O’Shauhgnerry/Joaquim/Paddy

Slobodno napišite komentar... Cancel reply

Exit mobile version