Poštovanje svima…
Stigosmo do novog ponedeljka.
Tokom nedelje je bilo je bilo nekih dešavanja, tako da neće biti samo šturi izveštaj.
Da krenemo od vesti iz omladinčeve srednje škole. Imali smo roditeljski sastanak, koji se bavio njihovim sledećim školskim godinama. U čemu je fora? Pošto je sada u trećoj godini, nalaze se na raskrsnici i imaju nekoliko opcija.
Ako nisu sigurni šta bi sa sobom, onda imaju četvrtu prelaznu godinu. To je zamišljeno da malo idu u školu, malo da rade neke lokalne prakse, malo da putuju, malo da prođu predmete koje bi dobili u petoj godini. U principu, zgodno za one skroz neodlučne, daju im još godinu dana fore, da odluče da li žele na faks ili ne. Mada, većina ovih omladinaca koje sam pitao o toj prelaznoj godini su rekli da su izgubili godinu dana života sa tim.
Druga opcija je prelazak u petu godinu za one koji ne žele da studiraju. Tu se takođe bave školom, ali je akcenat na budućem zapošljavanju, pa se više okrenuti tome da im predstave razne zanate i ostale poslove za koje nije potreban fakultet. Takođe, imaju obavezu da negde rade jednom nedeljno, praksa, i na taj način stiču radne navike te vrste i stiču osećaj kako izgleda rad u kolektivu, radno vreme, kolege i ostalo. Mislim da i posle tog zanatskog usmerenja mogu da gađaju fakultete, ali im je nešto teži prolaz, jer su imali manji obim školskog gradiva, 60% čini mi se.
I na kraju, deca koja žele na studije (ili bar misle da žele). Imaju tri obavezna predmeta – engleski, matematika i irski (osim za strance) i četiri koje biraju od devetnaest predmeta (bar se toliko nudi u omladinčevoj školi) iz raznih oblasti. Od svih sedam predmeta, šest sa najvišim prosekom im se gledaju prilikom upisa na faks. Deca koja su manje-više sigurna šta žele dalje, biraju predmete koji im trebaju tamo. Ovi ostali, dobili su preporuku da izaberu predmete koji im najbolje idu i kojima žele da se bave u naredne dve godine. Takođe nije loše ni izabrati predmete iz različitih oblasti. Naravno, za neke predmete je neophodno da su ih učili u ranijim godinama ili da znaju makar osnove. U ovoj kategoriji postoji i mogućnost da se izabere opcija sa tzv. modulima. To znači da mogu da dobiju još dva predmeta, koji su zamišljeni kao priprema za kasniji ulazak u svet zaposlenih. Imaju projekte, portfolio koji treba ispuniti, uče se preduzetništvu, takođe se ubacuju u saradnju sa firmama iz okruženja i slično. Takođe, ti moduli, mogu da se boduju za fakultet, ako su u njima postigli bolji uspeh u odnosu na neki drugi predmet od onih sedam.
Naravno da su sve osmislili da se klinci prijavljuju preko aplikacije i onda im kompjuter odredi raspored i sve što treba.
Sinak za sada ima nameru da studira, a pošto nije potpuno siguran u kom pravcu želi da se razvija, tako će i prilagoditi svoj izbor. Pošto on nema irski, onda znači da bi imao samo šest predmeta i ne bi smeo da kiksne ni na jednom. Zato će, najverovatnije uzeti gorespomenute module, jer onda ima još jedan predmet za prosek.
Malo je neobičan susret sa tim sistemom, pogotovo kad se setim nastave na Balkanu. Moguće je da je ovde učenje svedenije, ali mi se čini da je prilagođenije svakom učeniku. Jednostavno, lakše je biti dobar u šest, sedam predmeta koji ti dobro idu, nego u trinaest, od kojih ti pola ne leži. Ne može svako biti dobar u svemu i onda neminovno dolazi do poklanjanja ocena, da se ne kvari prosek ili sa druge strane do srozavanaja proseka. Sigurno je da je ovde manja šira informisanost, mada su se opštim stvarima bavili do ove godine, ali su zato dobri u onome što znaju, uska specijalizacija.
Nastavnici su najavili da će se ozbiljnije raditi u naredne dve godine, ali koliko vidim po okruženju, klinci ne izlaze suviše učukani iz srednjoškolskog obrazovanja.
Studije su u proseku oko tri hiljade evrija godišnje, što nije užasavajuće, kad se u obzir uzmu plate, ali je najveći udar, stanovanje u drugom mestu. Već sam vam pisao o teškoćama nalaženja smeštaja i rastom cena istog. Pošto smo mi mobilni, lako (manje ili više) ćemo se već preseliti u mesto studiranja. Takođe, tu su razne stipendije i fondovi za pomoć studentariji, koji u višem ili nižem iznosu pokrivaju neke troškove.
U svakom slučaju, stiže vreme za promene, bićete obaveštavani o tome kako sve ide, a omladinac ima fore da do kraja sledeće nedelje prosledi konačnu listu želja.
Ah da, dobio je i izveštaj iz škole, koji ukazuje na koji način najlakše usvaja nova saznanja, pa i to može biti neka smernica kod budućeg izbora zanimanja. Ispostavilo se da je sklon vizuelnom, kao i tome da pronalazi veze među različitim podacima.
O mom poslu vas neću gnjaviti, ali hoću sa nečim drugim, uslovno vezanim za posao.
Firma nas je vodila na ragbi meč, u Galway. Taj sam događaj čekao nedeljama. Prijavilo se nas petnaestak, te je došao mini bus da nas odveze. Znao sam ih sve iz firme i većinom su bili Irci. To je vožnja od nekih sat i po, pogotovo jer pred utakmice budu i veće gužve, a pola deonice se ide lokalnim putevima, na kojima je ograničenje 80, iako mi se čini da je to malo previše za neke od njih. Vozimo se tako i u jednom trenutku neko viče miš! Ispostavilo se da se neki mučeni miš izvukao ko zna odakle i da sad mučenik stoji sklupčan ispod šoferke. Humano smo ga izbacili i ostatak puta se zezali da oni uvek idu u parovima, ili u trojkama, što je, kao što svi sa Balkana, znamo osnovna jedinica gerilskog ratovanja.
Stigli smo na stadion, igraju domaći Connacht i škotski Edinburgh, Masa sveta je kuljala sa svih strana, većina u zelenim duksevima, jaknama. Na sve strane kombiji sa hranom i pićem. Firma je obezbedila karte za zatvoreni deo stadiona, pa smo sve gledali kroz staklo, samo ekskluziva, ništa labavo. Nema da brinemo za kišu i vetar, iako je dan bio predivno sunčan. Naravno da i u samom stadionu može da se pazari hrana i piće, da se baci neka opklada (ovde se održavaju i trke pasa), da vam išaraju lice zelenim bojama i slično. Zaseli smo svi u jedan red, pazarili po pivo (iznenađujuće, nije bilo mnogo skuplje u odnosu na ono što plaćam u selu) i utakmica je mogla da počne. Pravila ragbija znam uopšteno, ali ga nikad nisam gledao. I ovo je onaj pravi ragbi, ništa zaštitna oprema i slične stvari za seka-perse, sport za prave muškarce.
Atmosfera je bila zabavna i vesela. Moguće je da je skroz drugačiji doživljaj napolju na tribinama u gužvi sa ostalim ljudima, ali sam skroz zadovoljan i ovakvim gledanjem.
Prvo poluvreme je prošlo poprilično tesno, ali smo zato u drugom pokidali i na kraju je rezultat bio 41 – 26.
Nisam baš sportski tip, pogotovo ne kad su kolektivni sportovi u pitanju, ali sam poprilično uživao. Brzo, dinamično, uzbudljivo, zanimljivije od fudbala.
I gledam tako momčad i pomislim, jao vidi koliko je ovaj neki sitan mučenik, a ono, nije on sitan nego su ovi oko njega gromade.
A pomoćne sudije imaju zastavice sa LGBT bojama i to je bila skroz neobična fora, pogotovo kad pomislite sve te ljudeskare na terenu.
Sve u svemu, sjajna atmosfera, opuštena, razdragana, sportska, ljudi svih godina, dečurlija. Niko nije vikao ubi Škota ili tako nešto.
Čim se završio meč, požurio sam sam stadiona da se nađem sa jednom latino ženskom, trebala je nešto da mi da. Sram vas bilo šta ste pomisli. Pazario sam od nje gitaru. Instrument je ništa naročito, pogotovo kad je uporedim sa gitarom, koja čeka u Beogradu, ali koliko i kako sviram, poslužiće svrsi. Ko zna, možda mi opet zatreba instrument za uličnu svirku, kao nekih davnih godina.
Nakon utakmice i još jednog piva sa nogu za kolege (ovo sam preskočio) otišli smo u kafanu. Zanimljiv prostor, preparirane životinje, staro posuđe, mačevi, drvo… Tamo nas je čekalo opet pivo (vrlo sveži Ginis) i večera, pošto je bilo već 19h. Veliki tanjiri ispunjeni ljutkastim krilcima, pohovanim belim mesom i pečurkama, kobasičice, gomile krompirića.
E ovde se atmosfera već osetno opustila, pa smo se svi zezali.
A u nekom trenutku smo ukačili da su konobari Francuzi, da su samo gazde domaće, a da je ostala ekipa inostrana, pa je to bio dodatan povod za zezanje. Jedan od konobara verovatno palicom rasteruje zainteresovane ženske (visok, crn, širokog osmeha), osim kao nije u drugom taboru, onda istu tu palicu koristi za rasterivanje muških. Blago onima Francuzima, Italijanima, Špancima, Južnoamerikancima, oni kad pričaju engleski, bude užitak slušasti ih. A ne kao mi Sloveni, Germani i ostali, nije ni čudo što nas guraju u filmove kao negativce. Oko devet smo krenuli nazad. U busu je već bilo kao na eksurziji, šega, šala, zezanje, pivo.
Kad smo stigli u selo, postavilo se pitanje, hoćemo li na još jedno piće. Naravno, predlog je većinom prihvaćen i svratili smo u Cosy na još neku rundu. Što se mene tiče, ja sam još u prethodnoj kafani završio sa pijenjem, jer sam iznad svih ličnih očekivanja popio tri piva i bio sam nadut kao žaba. Nisam pivski čovek, radije sam za crno vino ili neko brzo piće.
U svakom slučaju, niko me nije zezao što sam prešao na Kocu. Bacili smo i neku rundu bilijauu7ra i hajd polako kućama.
Sve u svemu, odličan provod.
Nedelja je prošla u miru i tišini, kako već dolikuje.
Ako ste propustili neki članak, imate ih ovde. Takođe, tu je i FB strana sa dnevnim objavama i interesantnostima.
Pozdravlja vas vaš Nešo/Shoney/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy.