Dragi prijatelji, pratioci, čitaoci, želim vam sve najbolje u Novoj 2023. i da vam sve bude u životu potaman.Nadam se da ovo pokriva najširi dijapazon. Uvek postoji nada da će svaka sledeća godina biti bolja, jer da nije tako, mnogo toga ne bi imalo smisla, zar ne?
Kao što znate, bili smo u Beogradu Dočekalo nas predivno sunčano vreme i najtopliji decembar u poslednjih sto i kusur godina. Divota. Na žalost, nije bilo dovoljno vremena da se vidim sa svim dragim ljudima. Važno je da sam zato nadomestio vreme sa suprugom. Čim sam malo danuo dušom od puta, dobio sam spisak dužnosti, odnosno šta treba da uradim po kući. Nekako sam se izborio sa većinom zadataka. To je prokletstvo veštih ruku.
Pas Srećko se takođe obradovao našem povratku, mada se činilo da je i malo uvređen činjenicom da smo ga ostavili, a i time što smo sinak i ja pokupili pažnju gazdarice. Ljubomoran kao pas, lepo se kaže.
Beograd se i jeste i nije promenio za ovih nekoliko meseci. Iako se bližio Doček, činilo se da ljudi nisu dočekivali isti sa previše entuzijazma. Mada je moguće da je to raširenija pojava, ne samo u zavičaju već širom sveta. Ako ne računamo tradicionalnu svirku za Doček ispred Skupštine(sa meni potpuno nepoznatim izvođačima), kao i na prostoru Beograda na vodi(ili pod vodom, ako vam je draže), muzički repertoar je tih dana bio skoro pa nepostojećoi- Teška kriza je izgleda udarila ekonomskog tigra, kad nema kinte za muziku.
Sve u svemu prijalo mi je poznato okruženje. Ponovni rastanak je svima teško pao, ali nas teši pomisao da znamo zašto to radimo. I da ćemo se videti relativno brzo.
U utorak 3.januara imali smo let za Dablin. Pošto smo nosili samo ručni prtljag, pasoška kontrola je prošla brzo. Nezgodacija je bila što smo pored rančeva nosili i još jednu kabastiju vreću u kojoj je bio krevet na naduvavanje za dve osobe. Pitate se šta sam radio sa tim? Jednostavno je, prijatelji, beogradski Dablinci su me zamolili da im to donesem iz Beograda. Zgodno je za slučaj da im naiđu gosti. Šta mi teško da drugarima učinim? Nije bilo teško, mada je bilo malo veće od uobičajenih torbi za avion. Možda se pitate zašto nisam onda lepo ubacio sve sa ostalim torbama. Zato što smo imali povezane letove iz Amsterdama sa vrlo kratkim zadržavanjem u istom. A u poslednje vreme ni amsterdamski ni dablinski aerodromi ne ulivaju suviše poverenja glede prevoza torbi, suviše često se gube i ne stižu na svoje odredište.
Malo sam se osećao kao švercer devedesetih, nisam teglio krmaču, ali osećaj je isti. Na momente sam se plašio da će mi na ulasku u avion reći da ne mogu da unesem i tu torbu, pa da me nateraju da platim neku sumanutu cifru za naknadno čekiranje prtljaga. Srećom, u oba aviona je sve prošlo kao po loju i stigli smo u Dablin bez problema. Nikad od mene pravi švercer ili mula. 🤣
Beogradski Dablinci su nas sa nestrpljenjem dočekali na konaku, Dobro, nestrpljenje je verovatno bilo zbog kreveta, koji smo donosili ali nema veze. U svakom slučaju, proveli smo prijatno veče u razgovoru i tokom prepodneva sledećeg dana smo krenuli ka našem malom mestu.
Jedna od najvažnijih stvari, koju sam doneo iz Beograda je bila džezva za kafu, tako da ne moram sad da kuvam istu u šerpici. Ta jedna kafa koju popijem dnevno ima da bude kako dolikuje nekome mojih godina i statusa. 🤣 Mala zadovoljstva, zar ne?
U četvrtak smo, naravno, krenuli u stare/nove borbene zadatke, sinak u školu ja na posao. Malo mi je trebalo dok sam se navikao na fabričko okruženje, ali su ta dva dana prošlo očas posla. Definitivno ne treba raditi više od 3, 4 dana nedeljno, pogotovo mi stariji od 40 gdina.
Božić i ostatak vikenda je prošao kako dolikuje, u miru, tišini, nezahtevnim kulinarenjem, serijama i filmovima. Neki su se čak bavili i pripremnim testovima za kraj školske godine. Kad deca ne doživljavaju školu kao vodenički kamen oko vrata, mnoge stvari budu lakše.
U jednoj radnjičici sam naišao na knjigu Pirates of the Caribbean i to je izazvalo beskrajnu sreću, kako kod mene, tako i kod omladinca. Znam da ne treba da previše sakupljamo krš, jer sve to može biti nezgodno kod selidbe, ali kako čovek da odoli?
Ako ste propustili neki članak, imate ih ovde. Takođe, tu je i FB strana sa dnevnim objavama i interesantnostima.
Pozdravlja vas vaš Nešo/Shoney/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy.
Dve najbolje rečenice ovog teksta:
Definitivno ne treba raditi više od 3, 4 dana nedeljno, pogotovo mi stariji od 40 gdina.
Kad deca ne doživljavaju školu kao vodenički kamen oko vrata, mnoge stvari budu lakše.
Eto, desi se i meni da napišem nekad nešto pametno… 😀