Nedelja veče… kako proleti vikend, a i cela nedelja, pa i život na kraju krajeva, zar ne? Okrenem se dva, tri puta i već je vreme za novog Balkanca. Sa nekih mesta sam dobio primedbe da su ovi zapisi postali malo dosadnjikavi. Šta da vam radim, nije da mi se dešavaju neke lude stvari, a nema potrebe da vas smaram stvarima tipa – oprao sudove, skuvao ručak, uključio mašinu, išao u nabavku, švalerao se… To bi vam sve verovatno bilo još dosadnije za čitanje.
Dok kucam ove redove, gledam u mirnu irsku noć (na momente isuviše mirnu jer je tek 20h) i slušam Paka koji pravi čuda sa gitarom. Ne mogu da kažem da mi je on omiljeni gitarista, češće mi ne prija nego što je obrnuto. Ali večeras je njegovih pet minuta. Dok završim ovo čukanje, verovatno ću preći na drugačiji zvuk.
U startu moram da se javno pospem pepelom. Ako se sećate prošlonedljnog teksta, napljuvao sam ludake koji nedeljom sabajle kače novogodišnju rasvetu? Ispostavilo se da to nije javna služba, već da se lokalci organizuju i sami to odrade. Odreknu se svog nedeljnog odmora, da bi svima bilo lepše i prazničnije. Tako da se izvinjavam i vrlo poštujem njihov trud. Da li ove godine ne očekujemo bugarske turiste u Beogradu, pa grad nije okićen još u septembru? Ccc, ne valja nam posao…
Prošle nedelje sam dobio novi šestomesečni ugovor n aposlu. Ne morate da čestitate, pošto verovatno svako dobije produženje ugovora, osim ako ne spali celu fabriku. Da budem iskren, nadao sam se da će se povećati vrednost radnog sata, ali se to nije desilo. Poprilično sam računao na povišicu, ali dobro sad. To baš i nije neka radosna vest.
Umesto povišice, dobio sam radne patike, znate onaj fazon sa metalnim ojačanjem na prstima. I to zato što sam radio na onoj specijalnoj mašini. Šta da vam kažem, specijalac… Nisu loše, poprilično su lagane (lakše nego što sam očekivao), mada bih bio osetno zadovoljniji feničanskom zahvalnošću.
Veći deo nedelje sam proveo u onom najnovijem sektoru, koji je pokrenut pre par meseci. Tu se pravi neki ketridž za detektovanje ne znam ni sam koje bolesti, pitah šeficu, ali nije mogla da se seti. Poprilično je mirna atmosfera, ima nekih 20ak mašina, samim tim i toliko operacija. Na moment se posao čini monotonim, ali je bolje i to, nego da je stalna presija. Mada će verovatno i ovde u nekom trenutku biti jurnjava za brojevima, ali za sad je mirno, jer je proizvod u fazi testiranja. I biće dostupan samo u Amerikama za sada. Još jedna dobra stvar je što čovek može malo i da ćaska sa kolegama, jer smo blizu jedni drugima i nema prevelike buke. Hm, ako me pitaju da li sam za prebacivanje, moraću da razmislim. Da ne budu posle neke skrivene mane i sitna slova, kojih nisam bio svestan. Kako su krenuli, proći ću sve mašine u fabrici. Šta li ću sa tolikim znanjem?
Firma je organizovala i božićni ručak, malo ranije kao što primećujete. Hrana nije bila loša, meso, karfiol u bešamelu, pire krompir, kuvana šargarepa, za dezertiranje neki, da kažem, voćni kolač. Žvakljivo, ispunjavajuće, ali opet ništa specijalno. Za sada sam ravnodušan prema ovdašnjoj hrani. Mada, ako ćemo iskreno ni u zavičaju hrana, koja se sprema za takve prigode obično nije ništa specijalno. U svakom slučaju, dodatni odmor od 45 minuta uvek prija. Da je neko mene pitao, organizovao bih događaj u 15:15 i posle bi ljudi mogli lepo da idu kućama i ćao. Dobro de, nije baš da sam od onih koji stalno gunđaju, samo povremeno….
Kad smo kod poslova i gazda, čuo sam se i sa drugarima iz većeg grada i kažu da su ih načepile gazde za koje su radili. Baš me rastužila ta vest. Drže te ne poslu 14 dana, pa ti kažu da ne moraš da dođeš sutra zbog ovog ili onog. Posle 15 dana bi morali da zaposle radnika. Ovako prekidaju radni odnos svakih 14 dana i bole ih uši. Pri tome te krajcuju i za kintu. Pa ako hoćeš, njima lepo, ako ne, naći će novu žrtvu. Koliko god da su ljudi ovde mahom ljubazni i prijatni, toliko se čini da su gazde često najgrđe pijavice. Mada nemam suviše ličnog iskustva sa irskim poslodavcima, pa ne mogu da tvrdim. Iskreno se nadam da su ovde gazde većinom normalni ljudi, to bi stvarno bilo dobro. Verujem da će drugari uspeti da sve postave na pravi mesto. Naravno, kao imigranti, ne očekujemo da će uvek sve biti sjajno, ali opet… Kad smo kod imigranata, čujem da je u Beogradu 100 000 Rusa/Ukrajinaca i da će cene stanova biti i dalje sumanuto visoke. Uh, to je baš gadnp. A ja ovde kukam zbog skupoće irskih stanova…
U lokalnom pabu je bilo zanimljivo. Svaki put upoznam nekog novog i većina kaže da ne zna nikog iz Srbije i da im je to posebno interesantno. Ovakvog lika iz Srbije sigurno nisu upoznali. LM, održavala se neka pikado liga… lele, šta rade živi ljudi, kako bacaju te strelice, pa to je čudo.
Jedinac i ja se ubacujemo u novogodišnje raspoloženje i odgledali smo sve Pirate sa Kariba, verovatno će Hari Poter biti sledeći… A za dalje ćemo videti, tu su uvek praznični klasici – Umri muški i Supermen, kao u vreme one države, tamnice naroda i slično. Eh, od blata ćemo praviti istu.
U poslednje vreme sam se navadio da naručujem stvari preko mreže, mahom sitnice. Glavna je nezgodacija što su sve dostave u vreme kad nikog nema u stanu. Zato nam sve stiže na već više puta spominjanu kopirnicu. Pošto prošle nedelje nisu radili par dana, moji paketi su dostavljeni na kućnu adresu jedne od zaposlenih dama. Ona se taman ponadala da je njen muž kupio nešto lepo, a onda je videla da je paket za mene. Lepo je kad dostavljači znaju celo mesto, što nije ni čudo kad ima 2000 duša. Inače, kopirnica jem završila sa porudžbinama do kraja godine. Kažu da ne mogu više da rade dok ne dobiju još jednog grafičkog dizajnera.
U nedelju od 10 do 16 je organizovan sajam hrane i zanatskih-umetničkih proizvoda. Sve se održavalo u lokalnom sportskom centru u košarkaškoj sali. Bilo je slika, sveća, ukrasa, proizvoda od drveta, raznih sitnica. Što se tiče hrane, izbor je mahom bio sveden na mafine, pituljice, čokoladice i slično. Lepo je što se ljudi mahom svi znaju, pa proćaskaj ovde i onde, i uživancija. Znao sam tek po neku osobu, pa sam imao sa kim da razmenim po neku reč. Ponadao sam se da će možda biti nekih sireva, kobasica i sličnih proizvoda na degustaciji. Izgleda da ću morati da sačekam neku pršutijadu ili nešto slično u zavičaju.
Kad smo kod zavičaja, eto ne tamo za 20 dana. Supruga mi je već napravila listu dužnosti i koliko mi se čini neću uspeti da postignem sve za predviđenih 10 dana.
Ieto, dok ćaskamo, promenio sam muzičku podlogu i sad sam sa Morgan Vejd.
Ako ste propustili neki članak, imate ih ovde. Takođe, tu je i FB strana sa dnevnim objavama i interesantnostima.
Pozdravlja vas vaš Nešo/Shoney/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy.
