Evo, bliži se kraj novembra i dok se okrenemo tu je i Najluđa noć. Jeste li odlučili šta ćete i gde ćete? U mom slučaju će biti Beograd, ali o tome možemo i za par nedelja.
Kad smo kod praznika, juče, u nedelju čuo sam kako pišti neka mašina u 7 sati. Kad sam pogledao kroz prozor, video sam ekipu sa dizalicom, koja postavlja novogodišnju rasvetu. Srećom, već sam bio budan u to vreme, inače bih pregoreo kao licna. Ali nedelja sabajle i oni kače lampice… E, sad što sam bio budan u to doba, pojasniću kasnije.
Na poslu je bilo raznih uzbuđenja.
Već sam vam rekao da sam još u onaj tamo petak započeo obuku na mašini za pravljenje kesa za infuziju. To se nastavilo i u ponedeljak, a i sledećih nekoliko dana. Ispostavilo se kao dobra stvar, jer je sektor u kome inače radim ostao bez materijala, pa su kolege bile na odmoru do četvrtka, a ja sam sve vreme bio u fabrici. U startu sam pomislio Blago njima, međutim nisam sagledao sve činjenice. U toj situaciji, kolegama ej prvo predloženo da im se skidaju slobodni dani, ako ih imaju, a ako ne, da idu na neplaćeno. To se ne čini fer, jer ako ne dođem na posao, u redu je da mi se skine od plate. Međutim, ako ne radim zato što firma nije obezbedila materijal, onda bi ista trebala da isplati moje dnevnice. Fali u postrojenju malo ozbiljniji sindikat.
I eto, sad sam kao obučen da upravljam tom mašinom od 15 metara, ali nisam baš siguran da bih voleo da budem ostavljen potpuno sam sa istom. Kad radi sve je ok, ali kad počne da brljavi, onda je zlo i naopako…
U četvrtak je održan i onaj Spinaton, ili humanitarna 24-časovna vožnja bicikla, sobnog. Vozio sam od 3 do 4. Nije to loše, em humanitarni karakter, em tokom radnog vremena. Pošto je tog jutra baš pljuštalo , došao sam u farmerkama. Ali i tako su nekad pravi muškarci vozili bicikle u odelima, a ne tu neki fenseraj u trenerkama i šorcevima. Isterao sam nekih 25 km. Nije loše za čoveka mojih godina, izuzetno neaktivnog. Izuzetno sam zadovoljan postignutim, jer nisam seo na biciklo makar jednu deceniju. Mlađahni kolega i ja smo imali čak i dve navijačice u vrlo ozbiljnim godinama. Kud nisam imao telefon pri ruci, postao bi video izuzetno viralan. Bio sam silno zabrinut kako će se probuditi sutradan i da li ću uopšte uspeti da ustanem. Za svaki slučaj sam popio brufen, dva. U petak sam ustao bez ikakvih problema. I moram da priznam da mi je prijala ta aktivnost.Već sam pitao da li može firma češće da organizuje humanitarne akcije. Možda je pravo vreme da se ponovo prihvatim telovežbe. Što bi rekli latini, u zdravom telu, zdrava pantljičara i tako to…
U petak je firma organizovala pica dan i rečeno nam je da ne donosimo klopu. Svi smo dobili po parče pice, krompiriće i pohovanu piletinu. Ništa naročito, ali dovoljno prihvatljivo.
Nakon svih tih napora, procenio sam da je petak idealan dan za opuštanje uz Ginis, dva u pabu. Ispostavilo se da sam pogodio veče kad se u lokalnom pabu održavalo i bilijarsko ligaško takmičenje. Naši su dobili sa 3:2. Sreo sam i jednog lokalca sa kojim sam se već ranije družio. Čovek je moja generacija i voli muziku, čak i svira gitaru po malo, te smo imali pregršt tema za razgovor. To je bilo potpuno ispunjavajuće. Muzika je divna stvar. Definitivno treba da pazarim neki gitar, da me malo mine želja. Nije da sam neki svirac, jer nisam, ali volim povremeno da pređem preko žica, a nisam svirao baš dugo. Opet, ne bi bilo loše da vežbam malo, ako sve propadne, bar mogu da muziciram malo po ulici kao u nekim davnim danima. Ima ljudi, koji bi platili da prestanem sa mučenjem instrumenta, što bi neki rekli, drnkanjem istog.
Isto veče je na nacionalnoj televiziji emitovana i jedna od najdugovečnijih TV emisija – Late late toy show. Predstavljaju se razne igračke, gostuju deca i poznati, često bude nekih šašavih dečijih odgovora, voditelj, ali i publika nose novogodišnje džempere, kape i slično. Kažu da tom emisijom započinje božićno (novogodišnje) raspoloženje u Irskoj. Generacije su odrastale uz istu. Gledalo se porodično, deca su mogla da ostanu budna do kasno u noć, pošto se završava oko ponoći. Kažu da emisija ozbiljno utiče na prodaju igračaka. Zabava miliona.
Junior je dobio rezultate probnih završnih testova i vrlo je zadovoljan, jer je bilo gradivo od prethodne dve godine. Ono gde je najčešće grešio su bile terminološke razlike i preciznije poznavanje jezika. Već sam upozoren da če to biti najveći problem, jer nije lako izraziti se skroz kako želiš na drugom jeziku. Taman će do leta i konačnih testova sve leći na ssvoje.
Kad već spominjem omladinca, pokušavam danima da smislim kako da pazarim jedan set figurica kao novogodišnji poklon tom mladom čoveku. Problem je što se prodaju samo u Americi, a ne šalju u Evropu. Mada i da šalju, poštarina je sumanuta. Pa ako imate nekoga ko bi u nekom trenutku iz Država dolazio u Srbiju ili Irsku u nekom narednom periodu, a da pri tome ima želje/volje/mesta da ponese jednu kutiju bio bih zahvalan na kontaktu.
Stižemo taman do nedelje i razloga zašto sam bio budan u 7. Imao sam plan da skoknem do Roskomona da kupim neke sitnice. E sad, voz do tamo sam imao u 8:50, a povratak u 10:30. kad sam kupio karte, shvatio sam da sam ne obraćajući pažnju kupio povratnu kartu u u 9:20. Šta da se radi, kupih onda i drugu povratnu za 10:30. Inače, ne može da se zameni karta, ako je vreme do polaska voza ispod sat vremena. Naravoučenije, ne treba se baviti takvim stvarima sa krmeljivim očima.
Glavni cilj odlaska je bio da pazarim one divne vunene čarape. Nisu baš kvalitet kao Sirogojno i ono što su plele naše bake, ali će poslužiti svrsi. Nezgodacija je što sam se godinama unazad navadio na centralno grejanje i praktično nemam zimsku garderobu za po kući. A vrlo dobro se sećam zima, dok sam živeo u selu pored Ćuprije. No dobro, dokupićemo od garderobe šta nam treba.
Stigao sam da uhvatim i povratni voz.Da sam preskočio, morao bih da čekam sledeći u 15h. Nije da bi mi teško palo, otišao bih u veću nabavku, pogledao neki film, možda svratio na neki lager.
Ostatak dana smo omladinac i ja proveli gledajući novu seriju Wednesday, o devojčici iz porodice Adams. Serija je vrlo zabavna. A Muzika je tek fenomenalna…
Uveče sam sa Petrom, saučesnicom u pisanju Univerzumanu nevolji, ali i prikupljanju priča i ilustracija za zbirke priča Nijanse, imao gostovanje u FB grupi Čitajmo domaće. Ako vas zanima kako je to prošlo, možete da bacite pogled OVDE. Kad smo već kod zbirke Nijanse vremena, evo nekoliko informacija – 44 pisaca je pisalo priču o putovanju kroz vreme. Uz njih imamo i 28 ilustratora i jednog autora stručnog teksta. I Sve to na 480 strana i 900g papira. Čisto da znate u toku je pretprodaja po ceni od 750 din i ta će cena važiti do 5.12. Očekujemo zbirku tokom decembra. Zainteresovani mogu da se jave ili Petri ili meni.
E, dobro, sada kad sam završio sa besramnom samoreklamom, mogu polako da vas pozdravljam.
Ako ste propustili neki članak, imate ih ovde. Takođe, tu je i FB strana sa dnevnim objavama i interesantnostima.
Pozdravlja vas vaš Nešo/Shoney/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy.