Dobro jutro, dobar dan…
Kakav bi to bio ponedeljak bez novog izveštaja sa Ostrva?
I dalje radim na istom mestu. Kad me pitaju da li sam savladao sve operacije, obično kažem da sve čekam kad će da mi dodele udarničku značku. Ali u petak mi rekoše da radim na nekoj drugoj mašini. Šta bi to moglo biti, pitam se. Ispostavilo se da je mašina koja pravi kese za infuziju. Velika sprava na kojoj radi samo jedan čovek. Pre toga je bio jedan tip koji je na istoj spravi stekao penziju radeći 15 godina. Malo deluje zastrašijuće, ali me Litvanac Artur, koji je trenutni opskrbilac ove sprave, umirio rekavši da je to samo privid. Ako ćovek uhvati ritam sa mašinom, nije toliko strašno. Nisam mu baš poverovao. U svakom slučaju, imao sam trening dan, za slučaj da je on odsutan ili da je na pauzi ili tako nešto.
I tako sam se time zabaljao. Bilo je preživljivo jer nisam morao da jurim brojeve, ipak mi je trening. Inače, Artur je jedan beskrajno optimističan lik i stalni izvor dobrog raspoloženja. Na stranu što je brz kao munja u poslu. Pošto smo samo nas dvojica bili na mašini, onda smo mogli da ćaskamo. Saznao sam da je kao mlađi, u vreme SSSR, igrao poprilično ozbiljno rukomet. I da je sa 19 godina dobio ponudu od nekog holandskog kluba da kod njih provede dve godine za 500 000 evrija. Opasna cifra, zar ne? I sada, a pogotovo pre 25 godina. I pre nego što su potpisali ugovor, odradili su mu lekarski pregled, na kome nije prošao, zbog ranijih povreda. Mogu samo da se zamislim kako se osećao tada. Nakon tolikog odricanja, suza i znoja, taman kad je trebao da naplati trud, sa samo 19 je završio karijeru.
Zapravo, svo to preofesionalno bavljenje sportom, donosi više štete nego koristi koliko mi se čini. Ko zna koliko dece treba slomiti i uporpastiti im zdravlje, da bismo dobili nekolicinu reprezentativca ili profi sportista? Sport bi ipak morao biti rekreacija
Radna nedlelja je prolazila mirno, neću vas gupiti svakdonevnim sitnicama.
Međutim, subota je bila nešto drugo.
Dan ranije sam sa omladincem dogovorio da odemo u Dablin. Što bi rekla pesma Rocky road to Dublin, mada je istini za volju, u današnje vreme put vrlo prijatan, jer voz mahom klizi niz šine.
Jutro je bilo divno i vedro, Norvežani su rekli da će kiša pasti tek oko 17h, tako da nama ostaje dovoljno vremena za obilazak glavnog grada. Voz je očekivano bio pun. Logično je, subota, lep dan, naravno da će poput nas, i drugi iz malih mesta krenuti ka velikom gradu. I dalje popriličan broj ljudi ignoriše rezervacije sedišta.
Krenuli smo bez nekog određenog plana. Dok smo se klackali ka Dablinu, naši dragi Dablinci/Beograđani su mi dali neke smernice.
Prvo je bio plan da obiđemo čuveni zatvor Kilmanheim, to se činilo kao dovoljno neobično mesto. Međutim, ispostavilo se da se karte kupuju samo preko mreže i da su za subotu popunjeni svi termini. Evo, baš gledam sad, prvi slobodan termin je 30.11. u 9:30 i to je jedino slobodno za taj dan. Ko bi rekao da je baš tolika navalica. Vole ljudi zatvore, pa to ti je…
Nakon toga smo se uputili ka drugom delu grada, da između ostalog obiđemo dablinsku tvrđavu i Triniti koledž. Istovremeno smo razgledali gradsko jezgro. Ulice su bile pune sveta sa svih strana, pabovi, prodavnice, galerije, prodavnice svega i svačega, na sve strane nešto što privlači pogled. Sve mi zanimljivo, neobično, isto, a drugačije. Iz nekog nepoznatog razloga smo zaobišli tvrđavu, ali je Triniti bio zanimljiv. Zgrade okužuju prostrani park, ispunjen posetiocima, ali i studentarijom. Imali smo želju da svratimo i u čuvenu univerzitetsku biblioeku, ali su redovi bili podugački, pa smo zaključili da je bolje da to ostavimo za neki put kad bude manja navalica. Evo, ovde možeš da studiraš, rekoh omladincu, samo kad smisliš šta bi te privlačilo. Nije komentarisao. Koliko vidim, školarine jesu visoke u odnosu na Srbiju, ali nisu preskupe za ovdašnje uslove. 3 – 5000 evrija za godinu, a pri tome je moguće dobiti i školarinu, koja pokriva makar deo tog iznosa. To če verovatno biti na redu za razmišljanje kroz godinu dve, ako sve bude išlo kako treba.
Sledeća stanica je bio muzej irske emigracije – Epic. Ufur za na dvojicu je bio 27 evrija i to je manje više red veličina za većinu muzeja. Mada ima i onoliko muzeja gde je besplatan ulaz – narodni muzej, muzej savremene umetnosti… Postavka je veoma zanimljivo odrađena sa obiljem interaktivnog sadržaja. Nama, koji smo i sami emigranti, je sve bilo dodatno interesantno. Procena je da preko 60 miliona ljudi ima irsko poreklo širom sveta, što ih čini jednom od najbrojnijih emigracija. Još kad pomislite da u Irskoj ima oko 6, 7 miliona stanovnika, onda je ona cifra impozantnija. Čak i Barak Obama i pevačica Rijana imaju irsko poreklo.
Nakon muzeja, bio je red da se negde dopuni izgubljena energija, te je izbor pao na koga drugog nego na McDonalds. Sledećih par sati smo šetali gradom, puštajući da nas noge same nose. Ponovo razne radnjičice, koje privlače pogled. Jasno je da ima onoliko nama poznatih brendova, ali isto roliko i onih koje ne znamo, bar ih ja ne znam. Sa svih strana table ba kojima piše Sale. Što bi pre par godina rekao jedan lik i to vrlo ozbiljno: Nisam znao da ovaj Sale Đorđević ima ovoliko prodavnica. U tom šarenilu, bilo je neminovno da natrčimo i na domaće proizvode, tako da je Plazma opet na našoj trpezi, zajedno sa Frankovom kafom. Posebno nas je obradovala jedna sjajna striparnica ispunjena brojnim stripovima, pre svega američkim, mada su i japanske mange bile dobrano zastupljene. Bilo je i nešto malo evropskog stripa i pristojan izbor PopUp figurica. Radnja sa društvenim igrama je bila novi nivo uzbuđenja, od Warhammer figurica do raznih društvenih igara.Imaju i 20ak mesta za sedenje i igranje.Ima sličnih prostora i u Beogradu i prijalo mi je da svratim povremeno i da probam neke nove igre.
Vreme pred polazak voza smo skratili u Galvejskoj kurvi, prostranom lokalu, koji nudi domaću hranu. Izgleda da klopa nije loša(a i cene se čine prihvatljivim), jer je bila poprilična gužva. Dok je sin pio sok, ja sam probao pivo istoimenog naziva kao kafana, svetlo, malo gorko, malo slatko, vrlo dobro čak.
Na žalost, nismo imali vremena da obiđemo i naše beogradske Dablince, ali smo obećali da ćemo sledeći put prvo dođi do njih, pa tek onda u grad.
Žao mi je što nismo otišli u muzej leprikona, ali je vreme bilo na isteku.
Sve u svemu, bio je to jedan dobar dan. Dablin se čini kao mali, ali ima mnogo toga zanimljivog da ponudi. I defintivno će nam trebati veći broj dolazaka da sve obiđemo. Ili još lakše, da se doselimo u blizinu istog.
Nedelja je protekla u lenjom raspoloženju, mekike za doručak(opet), film, serija, ručak koji traje i opet u krug.
Ovde su stvari manje-više nepromenjive. Irci malo kukaju na skupoće, ali su za sada mirni. Ako započnu revoluciju, bićete obavešteni. Ko će ga znati, Irci znaju da budu prgavi kad im udari krv u glavu. Hm, na koga me to podseća?
Skoro sam čitao članak gde naši ljudi pričaju koji su narodi najsličniji Srbima, Mnogi su tu spomenuli Irce, ali i Poljake i na najveće čudo američke južnjake, što nije nelogčino kad čovek bolje razmisli.
Ako ste propustili neki članak, imate ih ovde. Takođe, tu je i FB strana sa dnevnim objavama i interesantnostima.
Pozdravlja vas vaš Nešo/Shoney/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy.
Majstore, ovo je pravi život. Uživajte sinak i ti svim snagama.
Diskoteka, Marlboro , Suzuki…
Hahahahaha. Pokaži im na karaokama šta je prava „muzika“.
heheheh, nemamo karaoke ovde, bar nisam primetio… 😀 A bolje je da im ne pevam, moje glasovne mogućnosti se više svode na Balaševića i recitovanje… 😀