Balkanac osvaja Irsku, 22.nedelja, 12.9.-18.9.2022.

Ta da da da, opet ja…
Prošla je i prva nedelja kako sam radio u prvoj smeni. Svakog ponedeljka nas u oramrićima sačekaju novi skafanderi. Moj je bio prazan, pa sam pozajmio plavu uniformu, tehničarsku. Nezgodno je sa tim, jer onda ostali misle da ste tehničar, što će reći služba održavanja i već su počeli da me hvataju za rukav u fazonu – ne radi nam mašina. Što bi rekao onaj vic * Nisam tehničar, ali mogu da pogledam. Srećom, nakon prve pauze, već je bilo i običnih belih uniformi, oa sam mogao da se presvučem u nešto komotnije. Nepobitna je činjeniaca da je tamo pritisak veći. Fora je što su kolege na liniji brze kao munje. I ne samo da su brzi, nego sve to rade kao da je ništa, laganica. Niko mi ništa nije rekao, ali vidim da sam sporiji od njih. To je uticalo na to, da se i ja malo ubrzam. Daleko od toga da smo na ravnoj nozi, ali dovoljno da mogu da se održim, bar se nadam.
Prvih dana me ekipa (od njih troje) gledala malo hladnije, ali smo polako počeli da uklapamo i zapravo su skroz ok likovi. Došao nam je pre par dana i jedan domaći momak, po imenu Demijan. Mora da su njegovi roditelji silno voleli horor filmove. Pored onog filma Omen, još zabavniji Demijan je iz Mućki. Zanimljiv klinac, kaže da je nakon srednje otišao u Australiju na godinu dana, pa u Dubai na isto toliko i sad se vratio u rodnu zemlju. Zanimljiva mi je ta hrabrost i sloboda duha. Zapravo, mladost i treba da bude hrabra i odvažna, nego smo mi, na Balkanu, malo mnogo preplašeni od svega, pa su samim tim i naši klinci često takvi. Što bi rekao jedan prijatelj – umesto pretnji vojnim rokovima i sličnim stvarima, država Srbija bi morala da plati svim klincima kad napune 18, put u inostranstvo na godinu dana…
No, da se vratimo poslu u fabrici. U četvrtak sam bio na delu gde sam mogao da sedim i iznenada natkriljuje me neka visoka i krupna figura u plavom kombinezonu sa očalama. Prvo sam pomislio – nije valjda ON došao i ovde da me progoni? Onda sam shvatio da je u pitanju jedan od šefova sa vrha, koji je u redovnoj poseti.
Sledeću noć sam sanjao kako šetam mog psa Srećka bez povoca. To je već sama po sebi neverovatno jer kad je bez povoca, on bi odjurio ko zna gde i nikad se ne bi vratio. I tako mi šetamo i dolazimo do širokog praznog platoa iza neke impozantne zgrade, kad tamo Otac Boga Sunca, a trenutno prešjednik na Srbiju. Kaže, izašao da zapali cigar. Pomazio Srećka, a on se naravno, prostro kao krpa i samo maše onim patrljkom od repa. Razmenismo državnik i ja neku učtivu frazu. Zapravo, on me nešto proziva za moj roman Drugo carstvo, u fazonu kad će to. Kažem mu, da je to objavljeno još onomad i da ne prati fabulu radnje. Šizenje od sna. Ovo sam vam ispričao u nadi da ću se setiti sna koji sam imao pre tog, a za koji sam siguran da bi bio dobra horor priča. Džaba, ne mogu da se setim sada. Što bi rekao Lane – Ne znam što sam vam ovo ispričao, ali ko zna može nekome da zatreba. U svakom slučaju ne škodi, a čim nešto ne škodi, to znači da koristi.

 Povremeno me uhvati ankioznost u zapitam se da da li ćemo spojiti sve kockice. I zašto sam još i dete dovukao ovde i trenutno razdvojio porodicu na pola. Pre dve nedelje mi je baš bilo frkovito, pošto smo spali samo na nešto više od moje nedeljne plate. A onda prođu i takvi trenuci i optimizam nadjača sve potencijalne probleme. Idemo dalje, nema predaje. Što bi se često reklo u mojoj knjižari – nije majka pi**u rodila…
Trenutno smo u potrazi za nekim malim kućnim aparatima. Bio je dogovor da nam stanodavac dostavi mikrotalsanu, usiavalo i peglu. I ketler, ali on je manje bitan. Pustih mu poruku da pitam, hoće li biti toga ovijeh dana, a on odgovara da slobodno sam kupim, pa će mi skinuti od stanarine. Dobro, možemo i tako, šta mi teško. Srećom, pa sve to možemo da pazarimo i ovde, ne moramo u veći grad.
Sinak i ja smo išli da kupimo Miljenka, što će reći biljku za sobu, da malo oplemenimo prostor. Na kraju smo kupili šest biljčica, pa nam nije najjasnije kako je množina od MIljenko? Meljinci, Miljenkovi? Muke gramatičke.
Takođe nismo mogli da odolimo, a da ne pazarimo i dve sone lampe. Trebaće nam nešto da menja sunce kada započnu sive irske zime. Jednu smo dobili bez kablića, pa smo morali da reklamiramo.
U razgovoru sa lokalcima, zaključio sam da irske svadbe nisu baš pravo mesto za provod, a i da su izuzetno skupe, ne samo za mladence, već i za goste. Pozovu vas na svadbu, pa treba da ponesete bar po sto evrija za kovertu, ako je negde dalje onda treba platiti i smeštaj, a povrh svega plaćate piće koje popijete i to po hotelskim cenama. Šminka, frizura i garderoba su van računice.  Rekoh da je u Srbiji drugačiji običaj i da, obično, pored para za poklon, možete da cirkate i jedete koliko vas volja i koliko ima. Odgovor na to je bio “Ali Irci bi se uvoštili od alkohola, kad bi piće bilo za džabe.” Rade to i mnogi Srbi, ali nas ništa ne sprečava da nastavimo i dalje tako. Iskreno, nije da sam neki ljubitelj tih trodnevnih šatorskih svadbi, ali je činjenica da znaju da budu zabavne.
U nedelju smo uobičajeno, sinak i ja planirali da odemo u Roskomon u bioskop i da pogledamo neka dva filma. I baš tog dana je mladac prijavio da se ne oseća najbolje da ga boli grlo, da ima glavobolju… Srećom, nema temperaturu. Tako da je propao plan. Ne znam da li ste primetili, nakon jurcanja da obojica imamo bioskopske propusnice, svaki put kad planiramo da odemo, nešto se ispreči.
Šta da se radi, odgledali smo malo Simpsonove, par filmova, i ponovo se podsetili Elite – domaće genijalnosti.

Mogu i da vam preporučim dokumentarac My life as a Rolling Stone, četiri  epizode i svaka je posvećena jednom od članova. Fenomenalno. Razmišljam kako bi bilo sjajno sesti sa Kitom Ričardsom, zapaliti cigar, zveknuti viskić i samo ćutati pet minuta. Može li neko da mi sredi to?
Inače, cele nedelje ne mogu da nahvatam kurirsku službu da mi dostavi knjige koje su doputovale iz Engleske. Mislim da će sledeća nedelja biti ključna oko preuzimanja.
Za vikend smo imale domaće pljeske, i pošto je bilo malo više dima, aktivirali su se detektori za dim. To govori, nekoliko stvari..
Prvo – rade…
Drugo – nisu direktno povezani sa vatrogasnom službom.
Treće – zašto nisam kao čovek iskoristio gril, nego sam se igrao sa tiganjima?
Kad smo kod stana, renovira se stan pored nas. Majstori su vrlo uviđavni, ne prave buku tokom dana, samo posle 18h i noćom.
Ako ste propustili neki članak, imate ih ovde. Takođe, tu je i FB strana sa dnevnim objavama i interesantnostima.
Pozdravlja vas vaš Nešo/Shoney/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy.

Оставите одговор