Balkanac osvaja Irsku, 18. nedelja, 15.8. – 20.8.2022.

Avantura se nastavlja nesmanjenom žestinom…

O poslu nemam šta da vam kežem. Posao, kao posao, plaća račune (nadam se), radi se… Jedno veče sam bio u popriličnom rastrojstvu, pa sam imao gomilu pogrešno urađenih traka. Dešava se, nemamo svi uvek dobre dane, Niko nije vikao na mene, samo mi je sugerisano da budem pažljiviji. A nisam primetio ni neke penale na platnom listiću. Sledećih dana sam bio fokusiraniji.

Opravdanje ze moju rasejanost, može da leži i stambenoj potrazi. Da, znam da vas smaram istom temom iz nedelje u nedelju, ali šta da kažem, kad je to jedna od glavnih tema u poslednje vreme. Pojavio se oglas, gde neka žena izdaje par soba. Činilo se da nije loša priča. Bukvalno preko puta mog posla i juniorove srednje škole. Čak ni cifra nije bila dranje. Pri tome, žena voli životinje, ima psa i mačku.

I dogovorismo se lepo da svratim sutradan. Ja sav srećan što sam verovatno rešio problem i sve je bilo super. Kad sam bio na prvoj pauzi, videh neke poruke od potencijalne stanodavke, za koje sam zaključio da su meni poslate greškom, pa nisam hteo da odgovaram. Na kraju smene, vidim da me zvala oko 10 uveče i napisala da od soba nema ništa. Mada, kad pomislim na komunikaciju preko poruka, onda je sa jedne strane možda i bolje što nismo završili celu priču. Ali to me vraća na početak.

Pufff… Izduvao se optimstični balon. Treba ga naduvati ponovo…

Bio je još jedan lik, koji navodno ima slobodan smeštaj, ali ne mogu da ga dobijem preko telefona već par dana. Možda jednostavno zaboravlja da napuni isti. Ima takvog sveta, znam ih nekolicinu.

Svratio sam i do jednog tipa koji prodaje osiguranja, jer sam čuo da on možda ima neki stan, ali ispostaviće se da izdaje samo na dan i da ga ne zanimaju druge varijante. Ali je bila fora kad mi je otvorio vrata i ja ga piao za stan. A on kaže:

“A ti si onaj tip iz Srbije?”

Eto, dobar glas se daleko čuje.

Nešto mislim da treba da izvršimo neku studenstku razmenu i pošaljemo Ircima one naše Šutanovce, Vesiće i ostale, pa da im lepo izbetoniraju sve livade i da naprave milione kvadrata stambenog prostora. Što samo u Srbiji da uživamo u toj blagodeti i sa stručnjacima tog kalibra?

Inače, videh da se svako malo pokreće neka fabrika po Irskoj, ali nisam primetio da im predsednik Irske ili neko bitan od političara dolazi na otvaranje. Kakav danak neiskustvu. Sve se plašim, ako Otac Boga Sunca sazna za to, ima da doleti iz Srbije i da i ovde seče vrpce.

Nedavno sam počeo da pijem čaj sa mlekom. Čajeve volim i bez toga da sam bolestan, prija mi zeleni, crni ili bilo kakava biljni čaj, ne volim one voćne. Nego sam zaključio da ne stignem da popijem čaj tokom druge pauze na poslu. Ali ako dospem mleko, taman će biti dovoljno topao, a da nije prevruć. i Eto, postadoh Britanac, bar po čajnoj navici.

Vikend sam proveo mahom u sklapanju nekog nameštaja. Moji domaćini su  kupili novi dečiji krevet na sprat, pa smo imali čime da se zabavljamo. Bilo je tu onoliko igrarija i delova za spojiti. Ipak, sve smo složili, a da nismo imali viška delova… Srećom, kupih svoj prvi irski alat, pa je sad sve pesma.

Subota veče, je već tradicionalno, bila rezervisana za lokalne pabove.  Ovog puta nisam otišao u pab, gde je subotom svirka uživo. Bio sam više za mirniju atmosferu. I zato sam otišao u drugi, koji je obično mirniji. Ispostaviće se da su bila u toku dva rođendana. U toj silnoj masi sam prepoznao neka lica, upoznao neka nova (naravno da sam ih pitao da li znaju za neki stan). I zapravo, bilo mi je vrlo prijatno.

Pitaše me “Zašto si došao u Irsku?”

“Zbog vremena”, rekoh, da ne bih ulazio u dugačku priču kako i zašto.

“Kog vremena?  Imali smo jednu nedelju pravog leta. Jesi normalan? ”

“Diskutabilno, ali vlaga super utiče na moju kosu.Odmah mi se prave lokne”

Eto povoda za šalu i pošalicu.

U nekom trenutku, vidim da se na šanku pojavila činija sa pomfritom,  kobasičicama, pohovanim lukom  i piletinom (isečenom na štapiće)… Vidim, ne odnosi se nigde dalje i onda sam odlučio da se poslužim. U meni živi hobit, koji nikad ne odbija obrok.

Ostatak večeri je protekao u praćenju boksa. Nisam gledao boks meč godinama, ako ne i decenijama i pojma nemam ni ko je aktuelan ni ko je šampio. Ništa. Ali moja baba Lenka, ljudi moji. Što je ona volela boks. Bila je u stanju da ustane u tri posle ponoći da isprati meč. Neverovatna je bila, i toliko puna ljubavi za sve nas. No, da se vratim u Irsku. Prvo je Hrgović dobio Zanga. Taj meč je narod pratio sporadično. Međutim, kada je počeo meč između Britanca Džošue i Ukrajinca Usika (valjda se tako izgovara), sve se promenilo. Isključena je muzika, pojačani su televizori (a ima ih čak i toaletima) i ceo pab prati meč. Pobeda Ukrajinca je, mahom, izazvala nezadovoljstvo okupljenih. Lično mislim da je Britanac bio bolji, ali ko mene pita.

Sin jedinac treba da dođe u sledeći petak i onda će početi nova avantura. Putuje sam, pa treba da preseda i da se snađe. Ali nemam sumnju u snalažljivost mladosti.  Svima će nam biti teško… I njemu, koji će morati da se navikne na novi sistem, zemlju, jezik. Meni koji ću verovatno imati razne faze sa juniorovim tinejdžerskim hormonima, pored mog ličnog navikavanja na sve. Ali će verovatno najteže biti supruzi, koja će biti  u Beogradu, uz pratnju blentavog psa Srećka.

Preguraćemo i taj period, nema druge…

Kad smo kod letenja, već sam rezervisao karte za juniora i mene za novogodišnje praznike. I napokon da me avion ne košta moju težinu u dukatima.

Ako ste propustili neki članak, imate ih ovde. Takođe, tu je i FB strana sa dnevnim objavama i interesantnostima.

Pozdravlja vas vaš Nešo/Shoney/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy