Balkanac osvaja Irsku – 1 nedelja 18.-24. IV 2022.

Pošto je veći broj vas izrazio želju da čita ovaj svojevrsni dnevnik imigranta, idemo dalje…

Daklem, uprskos sumnji i strahu poleteo sam za Amsterdam. Bio sam ubeđen da ću leteti KLM-om, ali se ispostavilo da je u pitanju Air Serbia. Nakon dve noblice, vode i kafe i dva sata mirnog leta i još mirnijeg spavanja, stigosmo u Amsterdam. Veliki aerodrom, ljudi samo kuljaju, skoro svi nose maske, te sam procenio da je bolje da ispoštujem zdravstvenu proceduru. Prvi problem je bio čekirati sledeći let… Nigde živog čoveka, svuda samo automati. Balkanac, ne veruje mašinama, uvek misli da će mu ljudi rešiti problem. Ali, na kraju sam morao da priđem mašini. Nisam uspeo da se čekiram ni iz nekoliko pokušaja. Iako imam još nekoliko sati do leta, počela je da me hvata panika. Ponovo sam tražio žive ljude još petnaestak minuta i opet prišao aparatima za čekiranje, naravno da nisam pitao nekog čikicu, koji putuje češće od mene da mi pomogne. Ponosni Balkanac… Posle nekoliko pokušaja sam shvatio da treba da ukucam krajnju destinaciju, a ne početnu. No, dobro, sad sam imao vremena da kuliram. Sve vreme me kopkalo da li je i moj kofer automatski prebačen na let za Dablin ili moram da ga podignem pa ručno prebacim na traku. U Beogradu su me ubeđivali da jeste, ali opet… Balkanac ne veruje ljudima… Malo sam obišao aerodrom, pogledao šta se nudi u aerdromskoj knjižari i razočarao se kada nisam video ni jednu moju knjigu u bestselerima. WIFI je funkcionisao savršeno sve vreme. Došlo je i vreme polaska, mali autobus nas je odvezao do takođe malog aviona(dva reda sedišta za po dva putnika) . Ovog puta je definitivno u pitanju bio KLM. Tokom kratkog leta, dobili smo neke ukusne sendviče sa sirom i po neko pićence. Čak je i pilot u par navrata izvalio po neki štos. Vrlo sam zadovoljan njima. Nije plaćena reklama za KLM, ali ako odluče da me časte nekom kartom ili daleko bilo kintom, neću se buniti.
Stigli smo u Dablin. Relativno mali aerodrom. Nakon pasoške provere, gde me čovek nije ni pogledao dvaput, uz strepnju sam čekao da li će se pojaviti moja torba. Došla je. Ovde već skoro niko nije nosio masku.
Ispred je čekao autobus koji vozi za Dablin za svega 6 evrija. Dok smo se vozili, vreme se promenilo osamnaest puta, kiša pa sunce, oblaci, pa u krug. Dobro je što nema neke table gde bi pisale stanice u autobusu nego vozač uzvikuje imena stanica, Još je bolje što sam jedva uspevao da razumem šta kaže. Ipak sam pogodio železničku stanicu. Ispostavilo se da je bukvalno pored fabrike Ginis piva. Na žalost, pošto se odužila vožnja zbog čekanja i zbog gustine saobraćaja, nisam imao vremena da tražim neki pab i zveknem jedno sveže pivo. Već sam rekao da nisam neki pivski tip, ali cenim da je fora. Dobro, biće prilike, pa makar u sledećem dolasku u Dablin.
Zanimljivo je i da železničkoj stanici nema uposlenika, već se karte kupuju preko mašine. Iskreno sam se nadao da će voz opravdati tih 30 evrija. Ne znam kako izgleda i kakav je naš super-sonični Soko, ali ovaj irski voz je sasvim dobar. Većina sedišta su bila za četvoro sa stolom između. Pošto je bio poluprazan, zauzeo sam sebi obe klupice, nakačio se na Wi-Fi, pronašao radio stanicu i prepustio se dalje putu. Godinama unazad nisam putovao vozom, a baš volim. Pogotovo kad je sve komotno, čisto i prijatno. Toalete nisam testirao. Odmah mi je u oko zapalo zelenilo i uređenost. Tačno se vidi da neki ljudi vode računa o tim kućama, ogradama, golf terenima, životinjama… Prošao sam onoliko stada krava, ovaca, krda konja. Iznenađujuće za vozove, bar na Balkanu, stigli smo na vreme. Moja stanica, Castlerea, mesto od 2000 duša.
Izađoh iz voza stepeći da li će me iko sačekati. Sad kad se sve pretvori u šalu i ostanem sam na stanici negde u Irskoj, bez smeštaja, bez ikog svog. Strah je bio neutemeljen, moj domaćin je bio na licinom mestu. Dok smo polako hodali ka odredištu, upijao sam informacije iz prve ruke, koliko o mojim budućim koracima, toliko i o samom mestu. Na prvi pogled činilo se kao mirno, pitomo, ušuškano mestašce. Opet, morao sam da primetim da ima šaroliku ponudu – nekoliko pabova(naravno), restorana (čak i indijski, kineski i arapski), apoteke, turističku agenciju, frizere, kozmetičare, prodavnice elektronike, telefona, garderobe(nove i polovne), dve osnovne i srednju školu, čak dve crkve, veliki park, dom zdravlja, gomile advokata(eto još jedne sličnosti sa Balkanom), sud, Lidl, muzej železnice, policijsku stanicu, centar za mlade, golf teren, čak dva groblja(na jednom je sahranjen otac Oskara Vajlda)…
Posle dvadesetak minuta lagane šetnje stigli smo do kuće. Zanimljivo je da u kvartovima, sve kuće liče, i da čovek mora dobro da obrati pažnju koja je njegova.Cenim da je nezgodno kad se malo više popije.
Upoznao sam i ostatak mojih stanodavaca. Dvoje mladih ljudi sa dve preslatke devojčice su odlučili da mi ponude sobu iz koje mogu da započnem osvajanje Irske. Pričali smo neko vreme, izvučeni su pokloni, malo ugruvani od letenja, ali celi. Posebno važno za rakiju… Ispostavilo se da se, srećom, kapiramo i to je davalo nadu da ćemo moći da se podnosimo bar neko vreme. Meni je to poprilično nova situacija, jer baš nemam mnogo iskustva u suživotu u nečijem stanu. Sve gledam da budem što manje na smetnji.
Došla je i prošla prva noć u emigrantskom statusu. Realno, još uvek sam u fazonu da se ništa nije desilo, samo sam proveo noć van kuće. Nakon kafe i doručka, obišao sam varoš, neobično mi je nazvati gradom naselje od 2000 stanovnika, ali realno liči na grad. Ako uzmemo u obzir da dolazim iz tromilionskog grada(nezvanično) onda je prelaz tim veći. Lično nemam problem da živim u ovako malom mestu (imao sam taj problem između 15 i 30)… Kada bi više stvari funkcionisalo, isto tako bih mogao da živim i na Balkanu. Dok se šetkam gradom, tačno imam vibraciju da bih mogao da živim ovde. Sviđa mi se povezanost sa istorijom. Možda je i to neka naša podsvesna keltska veza.
Mi smo se toliko srodili sa modernom tehnologijom da nam se čini kao da su svi ljudi sa kojima smo u kontaktu i dalje odmah tu iza ćoška. To je dobro i znatno olakšava privikavanje na nove životne okolnosti. Istovremeno, pojačava osećaj da dragi ljudi nisu baš tu iza ćoška.
Prva stvar koju sam morao da uradim je da zatražim PPSN broj. To je nešto kao poreski/matični broj bez koga ne možete nigde legalno da se zaposlite, a ni da otvorite račun u banci. Fina ženica u socijalnoj službi mi je rekla da će biti gotovo za nedelju, dve… Kažu da su velike gužve zbog velikog priliva Ukrajinaca. Nestrpljiv sam da bude što pre, jer ću tim pre moći da nađem neki posao. Zapravo, treba već ovih dana da idem na razgovor u nekoj farmaceutsku kompaniju, koja se bavi medicinskom opremom, pakuju dozatore, maske i slično. Plata je nešto preko minimalca (u Irskoj je trenutno isti oko 1600 evrija). Dobra je stvar što su plate mahom nedeljne, pa nije baš onaj osećaj, šta da radimo kad dođe 20. u mesecu. Tek kada sam predao za broj i platio prvu kiriju, shvatio da sam zapravo emigrant i da nisam na godišnjem.
Gradić me i dalje oduševljava, još uvek nigde nema crvenokosih vila, ali bar imaju lep park i njemu odvojen deo, koji se zove vilinski park, tražićemo tamo, možda se kriju. Za sada uglavnom šetkam i već imam omiljena mesta. Naiđoh i na stočnu pijacu, gde se goveda prođu na aukcijama. Ništa nisam razumeo ove tipove koji vode program. Jasna je stvar da je stočarstvo ovde izuzetno važna grana privrede. I da biti farmer ovde ima određenu težinu. Kada bi se na Balkanu shvatio značaj poljoprivrede i seljaka, verovatno bi mogli da mnoge stvari da preokrenemo.
Ispostavilo se da su još neki FB poznanci (koliko god da ima mana, toliko je FB učinio na povezivanju ljudi) na desetak kilometara od mene. Pokupili su me i pružili predivno popodne, uprkos tome što su usred privatne zdravstvene krize. Hvala im an tome. Kliknuli smo na prvu, jer imamo iste teme, od knjiga preko životnih načela. Dobrog sveta ima na svim meridijanima, različitih nacionalnosti i vera. Iz nekog razloga dopuštamo da nas neki bednici, političari, vlasnici krupnog kapitali, psi rata, prikrivene psihopate i sličan ološ, truju i huškaju jedne na druge.
Dok čekam državu da odradi papirologiju, obišao sam lokalne pabove i restorane da vidim da li im treba neka pomoć, čisto da ćapim neki dinar, a i da se više družim sa lokalcima. Nakon nekoliko ne, hvala i dajte vaš broj ili cv, u jednom restoranu domaćinske hrane su mi rekli – dođi u ponedeljak u 11. Tako da, dok ovo čitate, počinje moj prvi kuhinjski radni dan. Da, već vidim kamion krompira i luka, koji treba oljuštiti i iseckati, kao i lonce u kojima mogu da se voze motori kao na zidu smrti.
Pozdravlja vas vaš Marid O’Shonery…

Slobodno napišite komentar...

%d bloggers like this: